Hleb sa manastirskim medom

Prineo još svoj "ptičiji" doručak do stolice uz krevet, koja mu je služula kao stočiċ. Ponosio se svojom odlukom da se zdravo hrani. E sad, da li je zdravo po organizam ili novčanik, to je takođe za proširenje razmatramja. A nije ni važno. Važno je da su creva zadovoljnija. Kuvani ovas za koji je, uzgred rečeno, negde pročitao, može da hrani sportskog konja i da mu snage za jednu dobru trku, pa i da bude pobednik iste. Naravno, konjska porcija je mnogo veċa od ove njegove činije u kojoj je do skoro držao bombone. Isto tako, pročitao je negde da treba voditi računa i o hrani za mozak. Šta mu znači zdravlje creva, ako se ta hrana pokvari otrovom od reči i slika, koji dođu do mozgu, pa i daljim organima, kako na koji koji nailazi. Tamo gde je najtanje, tamo nagrize najviše. I onda kreće...stresao pri užasnoj pomisli, gde bi njegova baba rekla: "Pomeri se s mesta", pri čemu bi pljunula ispred sebe tri puta, pa štagod ili kogod da joj se našao na putu. Kao da je baba tu, pomeri se na desnu stranu kreveta, pa se trže, jer je osetio pod zadnjicom kašiku, koju je, dok je prinosio svoj doručak ispustio. Trzaj je njegovo veliko telo prevalio na levu stranu kreveta, tik uz stolicu s tacnom, na kojoj je bila činija, pa ovu katapultira pravo na televizor, na čijem ekranu je voditeljka upravo zaustila da kaže najnovoju vest. Kaša od ovsa je sprečila vest da izađe, jer je fljusnula po njenim ustima. Uzeo je žutu krpu za takve slučajeve, da oslobodi voditeljku dnevnika od napada kaše. Dok je brisao ekran, omače mu se : " Izvinite..." Ostatatke je počistio s poda. E sad, morao je nešto pojesti. Kaša je neslavno završila svuda, samo ne njemu u korist. Zavirio je u frižider i tamo našao na zaostale uzročnike nedavno nezdravog život. A šta je drugo mogao?! Stomak i creva su tražiili punjenje, bez kojekakvih izgovora, je li slano, slatko, zdravo, nezdravo, teorija ovakvih, onakvih... Dohvatio je dve veluke debricine, stavio na prethodno nauljani, usijani tiganj, pomalo panično, kao da je hteo da ih se reši ilegalno i brzo, pa kad zacvrče, budu neprepoznatljive. Na isti način ih je i pojeo, sa okrajkom hleba, koji je umakao u moču. Tako brzo je gurao u usta, da je i nakon pola sata osetio kao da ih još ima u grlu. Legao je na krevet, ne bi li malo sleglo. Tako je i zaspao. Sanjao je čudne snove, mada, snovi su sami po sebi takvi. Sanjao je sve neke nepoznate ljude. A među njima, naiđe mu baba, njegova baba. Pokazuje mu ona nešto, klima glavom, hvata se za gušu, kolači oči na njega, a on ne zna šta hoće, malo ga i plaši, koliko god je voleo svoju babu. Onda ona krene da pljuje, onako, muški. Pokaže mu da i on radi isto što i ona. I on počne da pljuje, onako, u snu, što mu na javi izazva kašalj. Kašljao je, grcao, kao da ima komad drveta u grlu. I tako, ispljune on trećinu debricine. Zamuċenih očiju, gledao je u ono parče na tepihu, pored svog levog palca, pa je delovalo da ih ima dva. Stavio je ipak naočare da dohvati taj odrođeni komad kobasice. Gledao ga je dugo držeći između dva prsta. To parče mu je stajalo kao kost u grlu. A eto, baba ga spasila, opet. Govori mu lepo, pljuni, pljuni, ali je glupan, ne razume. Malo je falilo da u snu pobegne od babe, umesto da uradi šta mu kaže. Eh, morao bi da ode u crkvu i upali joj sveċu, jer mi je groblje ipak podaleko. A crkva je tu, blizu, iza drugog ugla. Na putu do crkve, svratio je do prodavnice, da kupi bocu vinu, kako bi darivao crkvi. Dugo nije odlazio, pa je pomalo zazirao od sveštenika, da ga ne sretne i upita zasto ga nije dugo bilo na službama jutarnjim, naročito večernjim. Ušao je baš dok je služba bila u toku. Prepoznao je glas sveštenika i doglasje njegovog pomoćnika. Služba se tog jutra, čini se, odužila, on je mislio da je već završena. Velika, dvokrilna vrata od masivnog drveta, zatvoriše se, pa tako nije mogao nazad. Stao je iza poslednjeg reda vernika, da ne bude primećen. Iako je voleo da peva psalme, prigušio je glas. Kao da ja hteo od samog Boga da se sakrije. Da, neko vreme je živeo neurednim životom, neumereno jeo, pomalo pio, pivo i vino, umeo da pogleda poneki časopis za muškarce, maštao o devojci sa trećeg sprata, koja je još srednjoškolka, jer ga je podsećala na školsku drugaricu, u koju je uvek bio zaljubljen, a nikada i nikome nije smeo da kaže, jer bi tada i umro. Da, baš je dugo tako, nakon babine smrti, živeo bez života, a opet željan da živi, samo nije znao kako... A sada, kao da se malo trgao iz toga, ušao je u crkvu, mada mu nije bilo lako susresti se sa svojim grehovima usred božije kuċe. Držao je u levoj ruci plastičnu kesu sa bocom vina, a u desnoj novčanik koji je spremio da u zastakljenoj kabinici pored, gde prodaju sveće, ikonice, brojanice i sve te verske rekvizite, kupi jednu veliku voštanicu svojoj babi. Dok je čekao završetak pojanja, malo mu se prispalo. Poželeo je da se spusti u jednu od onih drvenih uskih stolica, da se prikuje uz nju i odrema. Ali, biċe uočljiv. Sama zamisao kako drema, oslobođen svega, oslobodi mu i stisak šake koja je držala kesu. Usred besede psalma 16, stava 5...puče boca o mermerni pod crkve, razli se vino između stopala vernika, pri čemu su neki činili korak dva u stranu, da pobegnu od vijugavih crvenih potočića, a neki zurili kao u božije čudo, kojem imaju sreće da prisustvuju, pa se još i prkrstiše. On je stajao kao ukopan, ne želeći da se susretne s očima koje su sevale po njemu, bar je tako mislio. Gledao je u razbijene komade flaše, i sagnuo se nad njih, kao da je sam on dole ležao, kao da su ta stakla on sam, razbijen. I krenuo da ih skuplja, svojim dežmekastim šakama, lagano, pa sve brže, da više nemaju razloga da ga gledaju, da završi s tim što pre. U njegovoj glavi se desio prasak. Od onog odraslog čoveka koga je baba "uljudila" da bude sposoban da sasvim sam, bez staratelja, samostalno živi svoj život, da ga niko ne kinji, ne grdi, od noćnog čuvara jedne trafike, čije se velike senke svako plašio, od odgovornog građanima koji je radio, iako već prima socijalnu pomoć, jer mora sam da plati svoje račune, od dobrog komšije koji svakoj baki ponese ceger do ulaza... Sve to, pretvorilo se u tren, u toj lomljavi stakla, nanovo, u onog nekadašnjeg dečaka, debeljuškastog, koji je mucao i čija su creva stalno zavijala, pa progovarala umesto njega kada on ni reč nije mogao da sroči. Onog dečaka, kome su se sva deca smejala, jer nije mogao da trči svojim dežmekastilm nogama, koji je uvek imao crvene uši od izvlačenja, što učitelja, što đaka. Onog, što babu svoju nije smeo da pita ni za majku ni za oca, jer je tada, samo na pomen toga, puštala munje iz očiju. Onog, kog su hteli iz njenih ruku da joj otmu, ali srećom, bar jednom u żivotu, njegova težina mu je učinila dobrobit, pa službenica socijalne službe za decu bez roditelja, nije mogla da ga ponese, a baba, onako visoka i žilava, kao ženka orla koja štiti svog ptića, u dva skoka, našla se do nje i preotela to svoje unuče, a dete nedgovornih roditelja, što odoše u svet, svaki na svoju stranu tog sveta. Onom, koji babu svoju nije zvao ni bakom, ni nanom, jer mu je ona tako rekla, da je baba - baba. A njoj, babi, taj dečak, umesto roditeljima njegovim, koji su tražili daljine, postade njen čitav svet i njena blizina, najbliskija. I eto ga, opet je bio taj dečak, koji je samo stvarao pometnju oko sebe, da svi sada bulje u njega. Čučnuo je kraj polomljenih delova boce, uzeo onu kesu i počeo da ih skuplja. Niko se ne sagnu da mu pomogle. Sam će, sam... Može on, može...Samo da ga ne gledaju tako. Jedna gospođa s šarenom maramom na glavi, koja je trebalo da predstavlja pokoru i skrušenost na svetom mestu, a ispod koje su virile lokne čvrste od laka za kosu, gledala ga je naročoto upadljivo, sa snishodljovošću. Video je njen pogled, video je podsmeh, video je da nije vredan. Nema babe da mu kaže da je najbolji dečak na svetu, a niko drugi to, sem nje ne zna. Niko ga ne zna, njegove misli, njegovu ljubav za sve. Gledajući u lakovane cipele te smerne žene sa svežom frizurom, ustajao je, sa stisnutim usnama, da ne bi glasno zaplakao, držeći veliki komad stakla u ruci. Zurio je u nju i dalje...
"O, Bože, ljudi, on...hoće da me ubije, ima staklo, ubošće me. " I tako je, parajući piskavim glasom zgusnuti vazdih oko ikona na zidovalima crkve, izletela van. I tamo je nastavila: "Uzmite mu...izbacite ga..." Ali, ljudi su bili zatečeni, naročiti oni koji su bili blizu oltara, gde su sveštenici pojali, pa nisu znali o čemu se radi. On je i dalje gledao u mesto na kom je do malopre stajala ta žena, čija ga je plava, kovrdžava kosa podsećala na poslednji prizor majke, u prozoru zelenog autobusa, kako mu maše. Stisak stakla u njegovoj šaci je bio prejak od bure koja se odigravala u njemu. Krv, topla, jedina toplina i u ovoj hladnoj sceni, slivala mu se na pod, da bi se pomešala sa potočićima i baricama vina. Ubrzo se čula sirena a zatom i buka na vratima crkve, kakva se retko čuje. "Gde je, gde je napadač?" - pitali su ljude na vratima. Oni svi glavom pokazaše ka krupnom čoveku pedesetih godina, koji je i dalje držao poveći komad razbijene boce sa velikim šiljkom. Nije ih ni u vazduhu oseto, a kamoli video, oni ga već dograbiše za oba ramema u zglobu, premotaše mu ruke, kao dve izdužene vekne, još neispečene, mlitave, pa mu tako, samo, bez otpora, pade staklo, baš kao što je i tu bocu ispustio, na početku ovog tužnog komada, ovog udesa. Odvedoše ga u policijsku stanicu.

"Po svim dokumentima, ispravan, neosuđivan, na socijalnoj pomoći, samac, na adresi toj i toj. Kucaš?"
" Kojoj?"
" Šta, kojoj?"
" Pa, adresi?"
" Prepiši, neću valjda sve da ti crtam !?"
Previli su mu posekotonu i ostavili ga u jednoj maloj sobi, pravougaonog oblika, sa visokim, uskim prozorom. Sedeo je na koščatom ležaju sa zarđalim zglobovima, činilo mu se, danima. A prošlo je nekoliko sati. Prozor se sve više zatamnjivao, dok se nije stopio s tminom u sobi. Nije spavao, a želeo je da spava, da sanja...da sve ovo sanja, koliko god bilo čudno. Čudnije od ovog ovde nije moglo biti. Uvek se pitao kako to izgleda biti u zatvoru, a sada mu to iskustvo nije bilo ni malo fascinantno. Bio je sam i bilo mu je hladno. Nije znao da li da potraži ćebe i kako se to, uopšte, radi. Nije hteo da doziva, da ispušta glas.
A onda, glas se sam pojavio, u vidu isprekidanih jecaja, kao što je nekad mucao govoreći, tako je sada mucao ječeċi. U prozoru, sve više se pojačavala svetlost, kao kada se uključi ekran na onom njegovon televizoru, koji već godinama "crkava".
A onda, pojavilo se jedno jače svetlo od ovoga, iza njegovih širokih leđa, pa je pred njim bila sopstvena senka, u obliku parčeta nemog, onemoćalog kamena, hladnog od noći bez pokrivača i nepomičnig, od nemuštih misli, kakve samo kamen može imati, ako kamen, uopšte, misli.
" 'Ajde, debeljko, izlaziš! Šta si se stisnuo, ti 'ladno? Što nisi vikao za ćebe? 'Ajde! Tebi se, kanda ne izlazi P o k r e t! Nemam ti ja ceo dan!"
On se okrenu ka čuvaru, ustade polako, sa strahom u nogama, jer nije znao šta znači to: "izlaziš". Stupi u šturu svetlist hodnika, sve prateći čuvara koji je žonglirao svežnjem ključeva. Iza metalne kapije, koja se zakljuĉava, a to mu je scena poznata iz mnogobrojnih filmova, onih američkih, naročito, uputi se za njim u jednu sobu.
"Evo, dovodim deliju! Pa ga vi sad pod svoje! Samo da ne lomi flaše i prepada ljude po crkvi ili gdegod."

U uglu sobe, za pisaćim stolom, sedeo je službenik bez uniforme, samo u beloj košulji, čak i malo više razdrljenoj za jedno službeno lice. Ali, rano je jutro, pa ko će se zatezati od sabajle. A sa suprotne strane, ka zidu, što je njegovu pojavu, pored ovog u beloj košulji, činilo još tamnijom, sedeo je, sa rukama na kolenima, prekrivenim dugom mantijom, glavom I s tom svojom prepoznatljivom bradom, sa špicom na kraju, sveštenik, njihov parohijaki pop, onaj koga nije želeo juče u crkvi da susretne. A u kuću im je dolazio. Baba ga je volela, iako ih, u celini, nije baš mnogo "zarezivala", kako bi ona rekla. Uvek je govorila da je on drugačiji, pravi narodni pop. A bila je veliki vernik, uvek se pred spavanje molila klečeċi pred krevetom.
"Ne treba meni pop da se moli umesto mene. Mogu ja i sama. Šta bi bilo koji pop imao znati šta je između Boga i mene?!"

" Ilija! Drago dete! Dođoh po tebe."
" Ali, popo, nisam ja ono namerno...i šta mi bi..."
" Znam, znam, sve sam video. A i da nisam, znam te ja, odmalena. Dragi dečače... Sve ja znam..."

Izašli su na ulicu s još titravim jutarnjim suncem, koje je bilo još visoko, a njenu, blizu, nikada bliže dosad. Odveo ga je u kućicu koja se nalazi u dvorištu crkve, u koju nikad pre nije ušao. Tamo, u skromnoj kuhinjici, obojica su doričkovali kuvana jaja i mladog sira. Posle, da bi zasladili, po parče hleba sa medom, iz tegle, na kojoj je bila nalepnica sa natpisom "Manastirski med", ali ne i naziv manastira. Svejedno, nikada slađi med nije probao. Te manastirske pčele znaju gde da nađu sladost života.
Kada su završili, reče mu pop :
"Da li bi ti hteo da nam malo pripomogneš? Vidiš koliko ovde ima lepog cveća, a trava mlada, zelena. Ali će izrasti. Bi li se ti pobrinuo za to da nam cveće ostane ovako lepo i da potkrešeš žbunove i travu kada dođe vreme za to? A do tada, znaš, u gorionici ima vazda dogorelih sveća, pa treba povremeno skupiti taj istopljeni vosak, da bi se napravilo mesta za druge sveće, da ih narod upali. Eto, i to bi mogao ti da nam pomogneš."
"Joooooj kako ne bi, kako ne bi...popo! "
" Al' da ne čuvaš više noću onaj kiosk. Treba ti dobar san, na vreme da ležeš, kada mu je za to vreme.
" Daću im otkaz. "
" Prava odluka, nećeš ništa izgubiti. Eto, tako, dogovorili smo se, dakle. Počinješ već sutra. Dođi u 7sati.
I nastavi, zamišljeno:
"Znaš, ovde, kraj crkve, jutra budu jako lepa, sve će ti dolaziti volja da pevaš. A ti nemoj baš mnogo glasno. Ne, ne smeta meni, nego onima koji dođu da se mole, Onako, pevuši.
I još nešto, sinko dragi. Nemoj više donositi vino u crkvu. Ima vina ovde, na pretek. Eno, tamo. Vidiš? Čitavo bure! "
" Da, oče.".
To je bio prvi put u njegovom životu, da on, dečak od punoh četrdeset i šest godina, izgovori tu reĉ - oče" .

Ivana Đorđević
20. avgust 2024. godine
u Beogradu