Hod po muzici (prvi deo)

Moje noge! Želim svoje noge!“ vrištala je Martina, koju su bolničari jedva obuzdavali.

„Šta je sa vašim nogama, Martina?“ pitao je doktor. „Tu su. Vidim, sve je u redu sa njima“.

„Doktore, ne razumete, ovo nisu moje noge. Ona ih je uzela i šeta okolo. Ne namerava da mi ih vrati, a ja ne mogu da hodam bez svojih nogu. Ove ne osećam, nisu moje. Želim svoje noge!!!”

„U redu. Sada će vam sestra dati injekciju da se malo odmorite, a posle ćemo ih zajedno potražiti”

„Vi mi verujete, doktore, zar ne?“ vapila je Martina.

Uz opuštajuće zvuke rukoveti tražio je u mislima tačku od koje bi krenuo. Muzika mu je donosila mir i rasterećenje. Noć je tekla mirno. Svi podaci kojima je raspolagao, bili su Martina Nikolić, student…  Jutro će dati odgovore.

“Martina, ispričajte mi sve o Vašim nogama. Polako, pomozite mi da shvatim šta desilo, da bih mogao da Vam pomognem da ih vratite. Ko je uzeo Vaše noge i zašto?”

“Ona…  Avgustina… Moram da je ubijem,doktore!”

“Hm… A Avustina je…?”

Zavladala je tišina. Martinine oči su se napunile suzama, a ruke se, skrštene na krilu, tresle.

“Bile smo najbolje prijateljice. Rodila se onda kad su mama i tata otišli, a baba došla po mene i rekla da ću živeti kod nje… Delile smo moje igračke, pričale… bila je uvek tu. Odlazila je kad bi se baba naljutila, ali se kasnije vraćala da me teši” pričala je Martina praveći duge pauze. Telo joj je bilo u grču, a pogled uplašen.

“Poveravale smo se jedna drugoj, iako je ona u nekim trenucima bila zatvorena i zabrinuta. Nije znala odgovore na moja pitanja, možda ju je to mučilo… Nekad je nije bilo po nekoliko dana a onda bi se pojavila, najčešće noću, da mi kaže da je bila kod  mame i tate, uveravajući  me da će se vratiti, a ja se izvinjavala i obećavala da joj nikad više neću postavljati takva pitanja…

Verovala sam joj, doktore… Bila mi je najbolja prijateljica, sestra… Čekala sam da se roditelji vrate, ali to se nije desilo. Kad sam joj jednom rekla da mislim da laže, užasno se naljutila! Rekla mi je da je baba u pravu što mi ne dozvoljava da slušam muziku i da plešem, jer da nije bilo muzike, moji roditelji bi bili još živi!

Ja sam kriva, doktore, ja sam kriva! Zbog moje flaute su nastradali! Htela sam tu flautu i ništa drugo. Otišli su da mi je kupe, i u povratku…”

Martinine suze su dolazile iz duše očajnika, koga krivica izjeda dušmanski – zalogaj po zalogaj; polako, sa uživanjem.

“I baba, isto… Govorila je da treba da me bude sram, roditelji mi leže u grobu, a meni je do pevanja i igranja. Avgustina je počela da me muči. Sve moje haljine su njoj lepše stajale…nju su svi voleli, mene nisu ni primećivali”.

“Zašto mislite da je tako? Da li Vam je ona to rekla ili ste sami zaključili?” upitao je doktor, ali Martina, kao da ga nije čula. Nastavila je da priča, zagledana u svoje ruke.