Horizonti

Ostajem sama da mi nagrizaju rane.

Ostajem skučena, plava i beskorisna.

Ostajem i skrivena od pogleda i reči, ponosna, gorda i u sopstveni inat. Shvatam šta mi je prošlost učinila. Razumem da godinama trujem svoje misli, bežeći u san, veštački praveći od slobode iluziju i od iluzije slobodu. Sve prestaje kada se probudim. Sve postaje borba da ne uništim predstojeći dan i da prestanem sa rezanjem srca.

Znam, ljudi žive svoje živote, oni rade, stvaraju mogućnosti, putuju autobusom do posla i ne razmišljaju previše.

Stajanje u mestu. Sve što započnem propadne. Bez velike želje. Bez jačine. Ponekad pomislim da mogu sama. Onda uhvatim odraz one druge mene koja uništava nadu...

Kako pobediti sebe? Kako otkinuti truli deo duše, kada je on već u krvotoku, kada rukovodi mislima, kada planira dan ili planira kako da prekine taj dan? Svaki dan.

Stranica. Moja stranica života. Moje postojanje je ograničeno, a moja ljubav duboko čuvana za one koji me čekaju. Ali moji snovi se protežu na mnogo više stranica od onih koje su mi ponuđene. Moji snovi…

Mnogo bliskosti je potrebno. Mnogo voljenja. Mnogo na dlanovima. Inače, u sve što radim mračni deo mene ne veruje. A njega ponekad ima mnogo više… Ne u snu, ne u zamišljanjima, već na javi. U goloj stvarnosti. A ona je jedina prava. Ona je život. Ja moram. Moram. Moram. Moram. Moram. Moram. Moram… Moram. Moram. Moram. 

Jasna Rakićević