Hrast i njegov prijatelj Lorian

Bio jednom jedan Hrast, stari Hrast guste krošnje i debelih grana... Bio jedan pustinjak, pesnik, hrastov najbolji prijatelj koga su zvali Lorian.

Lorian je bio čarobnjak i vilenjak, čuvao je svoje poreklo i čudnovatost od tuđih pogleda.

Samo je stari Hrast znao njegovu tajnu i ćutao, mudro ćutao.

Lorian je dolazio često, sa prvim prolećnim cvetovima pleo je vence i napajao mirisima hrapavo granje i koru. Grlio je svog prijatelja i pod krošnjama bojažljivo otrkrivao svoje šiljate, sedefne uši.

Ponekad je pevao zvonko, najlepše što je mogao, bacajući neke čini, čineći da voda izbija iz korenja starog Hrasta i sjaji se na punoj mesečini. Stari Hrast je blistao svakom zvezdom na čistom nebu i sanjao zajedno sa Lorianom o nekim drugim životima, o vrhovima i jezerima iz kojih su zajedno potekli pre mnogo vekova – Lorian tad beše druid, Hrast mu rađaše imelu.

Ponekad je Lorian pisao priče i pesme svojim mastiljavim perom. Sedeo bi satim na grani i živao u rečima van vremena i sveta.

Drugi su se plašili njegove veštine i ljubomorno žudeli da ukradu tajnu velikog majstora, ali Hrast je ćutao, nije odavao ni glasa.

Lorian je znao da čita rune i neke druge simbole, znao je da sluša vetar, znao je da razume... Tome ga je naučio Hrast.

U svaku suton kada bi vetar duvao jače, Lorian i Hrast su govorili sa njim. U praskozorje, ponekad, budili su se zajedno. Hrast se nije ljutio na Loriana kada je pravio strele od njegova granja i gađao visoko u nebo. Nije se plašio ni vatre koju je Lorian palio od njegova suva, opala lišća. Lorian ga je grejao zimi i nikada nije zaboravio da ugasi opasni žar.

Tu je kovao svoj mač i spremao se za bitku.

Jednoga dana Lorian nije došao.

Prolazilo je vreme, Loriana ne beše.

Hrast je tugovao, pitao je nebo i mesec, svi su ćutali i odlazili svojim putem. Vetar je ćutao. Sunce je peklo i morilo stari Hrast. Ne beše više Loriana da mu načini izvor.

A onda, jedne večeri, sleteo je plavetni leptir na njegovo lišće, a stari se Hrast uznemirio.

Osetio je dah nekoga ko je davno nestao.

Lorian se vratio.

Zašto si umro? Zašto si sada leptir?

Pitao je stari Hrast.

Gde su ti strele i mač koji si skovao? Gde je večnost tvog vilenjaštva?

Nisam više ratnik, reče Lorian.

Nisam ni vilenjak ni čarobnjak. Samo su još neke reči napisane na mojim krilima. Sreo sam ratnika i zavoleo ga. Sreo sam i izgubio. On je uzeo moju besmrtnost. Ne žalim za tim.

Ne znam zašto je otišao, kao što ti ne znaš zašto sam ja nestao.

Sreo sam ga posle mnogo bitaka na krvavom polju kada svi sem nas behu mrtvi. Bila je suton blaga, baš kao sada. Gledao sam u njegove nebeske oči, gledao njegov lik ne znajući ni da li je izdajnik, ni laž, ni sam đavo. Znao sam jedino da ga i dalje volim. Sijala je ista dobrota sa suzom u oku kao kada je odlazio. Zadrhato mi je mač prvi put posle toliko ratovanja.

Zadrhtao je i  ja sam pao na kolena. On me je podigao. Još jednom sam video nebo. Ne znam da li mi je reko da me voli ili je to bila moja poslednja želja. Umro sam na njegovim rukama.

Sa njegovim imenom na usnama.

Hrast je ćutao.

Mnogo vremena kasnije, kada je Hrast počeo venuti, neki je ratnik, snažan i lep, umoran od puta, seo u njegov hlad da se odmori.

Zvao se ZMAJ.

Nosio je jednu strelu od grane starog Hrasta i mač na kom je pisalo L O R I A N.

Ana Radojčić