I anđeli ponekad pobrkaju lončiće
Juče je videla svog budućeg muža. Mali uljez je upao u cvrkutavu grupu devojčica koje su pravile kolačiće od peska. Ugazio je u njihove kolačiće i počeo da ih gnječi cipelama, koje su na vrhovima bile oguljene, kao u svih neposlušnih dečaka. Skakao je po njima dok ih sve nije sravnio sa zemljom.
Na povratku kući, pitala je majku zašto su dečaci uvek tako nevaljali.
Majka joj je, vukući devojčicu za ruku, brzim korakom, da je ostavi ocu, a svom bivšem mužu, kako bi ona produžila na posao, na koji je već kasnila, zadihano odgovorila: "Zato što vole da se prave važni i svojim ograničenim umom misle kako je snaga mišića najvažnija stvar na svetu, pa se merkaju čiji su veći, ko je jači...a isto tako misle da su izmislili svet, a ne znaju ni nos da obrišu... nedokazani mamlazi, mamini sinovi..."
A sebi u bradu doda: "Samoživi kučkini sinovi..."
Onda je sve to ilustrovala uz nekoliko prigodnih primera i završila rečima, što ih je svaka žena već odavno izgovorila, a koja nije, tek će: "Svi su oni isti", uz obavezno izduvavanje vazduha, kao kad se zagrize ljuta paprika.
Buduća supruga nevaljalog muža je napućila donju usnu i svečano izjavila:
"Znaš, mama, ja se nikad neću udati!"
Autor Ivana Đorđević