I zvezde umiru, zar ne?

Tražila sam te. Nisam te našla. Rekli su mi da pogledam po praznim vagonima koji godinama stoje nekorišćeni, izgrebani, išarani, opljačkani, zapišavani negde na kraju grada... Bilo mi je muka i strašno teško, ali sam te uporno tražila. Nikada nisam volela vozove, pogotovo ovu zarđalu starudiju koja je nekada sijala od smisla i svrhe. Nisam ih volela još od onog momenta kada sam mislila da ću izgubiti oca na početnoj stanici dok se voz zahuktavao na putu ka moru. Strašnija mi je bila pomisao da je otac možda poželeo da nas ostavi. Očajno sam plakala u maminom krilu, dok se ona na glas smejala, naravno, znajući da je otac sa nama u istom vozu. Kada te nisam našla ni tu, u smrdljivim ostacima prošlosti, krenula sam dalje... Otvorila sam vrata detinjstva ne bih li te našla u krošnjama duda, topole, breze ili moje voljene višnje. Ne, nema te! Ej, trebam te zvezdo! Znam da još nisi umrla srećo moja sjajna! Eheeeeeej, javi se!

Tražim te i dalje Milice moja. Znaš li ti koliko te volim? Dobro, shvatam da te zbog toga nije briga, ali ti si moja zvezda i ti sijaš zbog mene...moram da te nađem i već jednom da te sačuvam samo za sebe. Ko mi je kriv kada sam te pozajmljivala, delila nesebično? Budala.

Rekoše mi lokalni alkoholičari ispred jedne prodavnice da te uzalud tražim, da si u njihovom hladnom pivu i evo, sad će da te popiju. Umreše od smeha. Jedna divna gospođa u Ulici jorgovana reče mi da te je videla u oku jednog neobičnog dečaka koji je ličio na mene. “Isti Vi! Verujte mi!”reče zadivljeno gledajući u moje oči.

Šteta što je ona tog dečaka videla u jednom snu. Ali “isti Vi”!

I ptice sam molila da mi kažu da li su te videle. Nisu. Oblaci su mi se smeškali zagonetno, vetar mi se rugao, noć me je ubijala u pojam. Nigde te nije bilo.

Tek kada sam zaspala, pred zoru, sanjala sam kao da si u mom stomaku. I jesi tamo bila. Ko bi rekao? Postala si zvezdani patuljak, što je sasvim normalno za umiruću zvezdu i to, da može da umre. Probudila sam se sva u suzama. Grčila sam se zbog tebe, osećala bolove, kidala si me iznutra, htela sam ponovo da te rodim tako jednostavno, kao svaka grešna, ženska duša. Neko mi došapnu da ne može. Uh!

Seme moje, bolna grešnosti moja, oko moje, ćuti, smiri se, spavaj... Ne brini, rađaću ja tebe slovo po slovo, sijaćeš ti u mojim očima i osmehu i smehu, živeće tvoj sjaj u meni, makar ga niko ne video. Umri u miru. Ja moram da živim.