Ilinka

“Oooooo, Milunkaaa! Gde si, nesrećo, dovela sam ti snajku! Eheej, ukućani zar polegaste kao kokoške? Dajte vina, ljudi, će slavlje da bidne! Radujte se! Eeeeheeeej! Ijuuuuuu!”poviče Draginja svom snagom, da je celo selo čuje.

Bila je to starija žena poznata po provodadžisanju. Ovog puta je visoko digla glavu kao da vodi samu kraljicu. Išla je dugim korakom uz brdovito dvorište ne bi li iznenadila ukućane. Obećala im je dobru i lepu devojku iz drugog sela i jedva je čekala njihovu reakciju  kad je budu videli, nema lepše u deset sela dalje. Devojka je trčkarala za njom. Bila je mlada, rumenih obraza, kose vezane u dugačku kiku, mogla se naslutiti ta granica izmedju deteta i devojke.

Draginja je pregovarajući sa njenom majkom, jer oca nije imala, naglašavala da je taman za udaju. “Ih, pa konj se sedla mlad, može da se joguni kol’ko hoće, vremenom navikne, bre, nemo’ da se sikiraš, bogati su ,”srknu rakiju, pa nastavi sasvim tiho,” i nemo’ da se lažemo, uvaljujem im tvoju trudnu Ilinku…pa, kuj će to da uda posle? Stvarno ti kažem Kosara, ako je sada ne udam, ja, te obaveze kasnije neć’ da se pri’vatim!”završi ubedjivanje namrštenog lica i odveć pijana. Ilinkina majka je sve to slušala bez reči, klimajući glavu u znak odobravanja, dok su po prekrštenim rukama padale suze. “Jadno moje dete”, mislila je, “lepota majčina i sreća i ruža, joooj, kome ides Ilinkice moja, ah, jedinice moja, leptiriću, , ne znam kako ćeš i da li ćeš mi ikada oprostiti sunce moje?!”

“Dobro, dobro Draginja! Znaš da ti sve verujem!”, brišući suze rukavom odgovori i nastavi: “Hajde još popi lečka rakije!”I nali joj čašu do vrha.

To je bilo juče, a danas, evo ih u kući mladoženje.

Radost, graja, pršti šala na sve strane! Ilinka sedi, ne gleda ni u koga, rumenija nego ikada. Posle nekog vremena stidljivo baci pogled na mladoženjine roditelje, sestru. Dobro je, lepi ljudi! Samo da je i on, mladoženja, lep da nije faličan, da može u oči da ga gleda ili da mu se da bez gadjenja. Da, to mora odmah da uradi, tako joj je majka kroz suze savetovala. “Ti, kopilče ne smeš da rodiš! Ideš tamo, kod tih… imaju sina, malo je stariji od tebe, ali Draginja kaže da su bogati i da još možeš da se uglaviš vremenski, mislim, na tu tvoju trudnoću i… ‘leb ti jebem kada sam te pustila na taj vašar! Odmah, prve bračne noći da si mu dala da legne kraj tebe, nema druge... Tako ćerko moja mila, sunce moje, spašavamo te od zle sudbine, od bede…” Tih majčinih reči se seti u momentu kada su pozvali stidljivog mladoženju da se pojavi i upozna mladu.

Sada se sa tugom i čežnjom sećala svakog detalja svoje naivne avanture  upoznajući se sa budućim mužem. Suze su same tekle po okamenjenom licu. Niko to nije video.

Da, bio je lep, ali razrok i gluvonem. Svi su pričali u glas od uzbudjenja, a on je ispuštao neke krike i nije skidao osmeh sa lica. Od prevelike sreće se njihao levo-desno. Jednog momenta, van sebe od sreće, umirujući radost ostalih, budući svekar joj uputi pitanje: “Snajkice naša, pile, lepoto, evo, ti odluči kada da bude svadba? ”

“Molim Vas, što pre!” odgovori ona nesvesno se hvatajući za stomak. Ona malopredjašnja graja se nastavi. Dok se zvuk čaša zbog nazdravljanja ukrštao sa svekrvinim vriskom, Ilinka se, koliko god se trudila, ni jednom ne nasmeja, ali je bar suze uspela da zaustavi.