Ironija sudbine

Probudio se u maglovito jutro, gledao neko vreme kroz umrljane prozore u  povijene grane drveća. Kiša koja je svu noć dobovala po krovu, ušuškavajući ga u spokojan san, nakratko beše prestala, a sad je ponovo počela da pada. Osećao je hladnoću izmedju zidova, mada je to bio subjektivan osećaj, pa je zatvorio oči nanovo želeći da oseti toplotu meke posteljine. Miris pečenog hleba i kiflica je dopirao iz kuhinje, što je njegova brižna supruga umesila za njega i decu.

Čuo je glasove dece, blizanaca, svoje žene, a njemu je bilo neobično lepo, jer nije osećao nikakve bolove. Kad su deca najzad otišla u školu, čuo je glas komšinice, koja je svako jutro u isto vreme dolazila i pila kafu sa njegovom ženom, pa mu izraz odbojnosti prodje licem, ali samo za tren, osećao je neku prijatnost koja se širila po čitavom telu.  

Pomislio je da je možda čak i umro, jer nije moguće da ga ništa ne boli. Baš ništa. Juče, recimo, nije znao šta bi sa sobom, celo telo, mišići i kosti su ga toliko boleli da lekovi nisu pomagali, palio je cigaretu za cigaretu, čak je u jednom odsutnom trenutku, pokušao da ugasi na svojoj butini pikavac, pa je u zadnjem momentu odustao, vikao je na jadnu ženu i sirotog psa, blizanci srećom nisu bili kod kuće, već su po običaju odskitarali, ćerka je radila po ceo dan. No, ovaj dan je obećavao, ustao je, polako se oblačeći, čak nije ni opsovao, dok je poluglasno pevao pesmu “Voleo si skota..”, gde li je to čuo tu  pesmu, pitao se, mora da to pušta na radiju ona njegova Živka, tražio je kafu,  a njegova voljena je zacvrkutala: "Evo dušo!”

Umio se hladnom vodom i to ga je sasvim razbudilo. Pogledao se u ogledalu, kosa mu je padala preko zamišljenog lica, pa je naterao sebe da se nasmeje, odlučio je da se obrije, pa je suprotno svojoj uobičajenoj rutini, otišao da se prošeta, jer je sunce najzad izašlo, a kiša se povukla.

Lakoća pokreta, ponovo je osetio život. Izašao je iz zgrade, par ljudi ga je pozdravilo.Jedna devojka, što je stalno šetala malo kudravo kuče, se radoznalo okrenula za njim, rekavši mu dobar dan. Opa, desilo se čudo, on je ozdravio, eto to se desilo. Nemoguće, ali desilo se. Nisu mu trebala kolica. Išao je lako. Par meseci je bio u kolicima, doduše, lekari su rekli da može da prohoda, ako bude vežbao, ali on, priznaje, nije ni dan vežbao i sve funkcije su se vratile same od  sebe. Kako je to divno? Sa čudjenjem je gledao u zgrade, šta je sve izgradjeno, ljude, koliko je omladine bilo po ulicama, pa i ta vožnja autobusom, ljubazni vozač, čak mu se osmehnula zgodna kondukterka. Smeškao se kao blentav, bacao mrvice hleba golubovima, zatim je u jednoj poslastičarnici pojeo šampitu i kafu sa šlagom. Nije gledao kuda ide, sve je izgledalo sjajno, tako lepo, gledao je povremeno u svoja stopala, u crne svetlucave cipele, koje su išle same od sebe, pa bi onda gledao u zgrade, visoke i posebno mu se svidela terasa puna nekog crvenog cveća. Stao je sa grupicom ljudi da predje ulicu, ali kako se desilo da je poleteo I da nije video vozača, ili je ovaj njega namerno udario, biće ipak da ga je udario  sa namerom, jer nije čuo ni da je vozač svirao, niti je video svetlo, već je samo osetio jak udarac i pomislio: “O, ne, ne opet.”  

“Ironija sudbine” , govorio je svom ocu, koji je odavno umro, a ovaj je odmahivao glavom i išao ispred njega, brzo, dok se on jedva video od visoke trave koja mu je golicala nos. Onda se dosetio da je sigurno umro, jer je bio dečak i da je prolazio tom livadom davno, pre nego što su na toj poljani sagradili niz zgrada. Osetio je radost, eh, nije loše biti ponovo dete. "Opet nisi pazio.", rekao je njegov otac, okrenuvši se ka njemu. Nije uspeo ništa da mu odgovori.

Bol koju je osećao se vratila, od nožnih prstiju desne noge, pa do kuka, bela svetlost i livada su nestajali.  Kao kroz maglu video je neko lice, neko mu je otvarao jedno oko i gurao neko jako svetlo u isto.  Začuo je nečiji glas, rekla mu je:"Gospodine kako se zovete? Da li me čujete? Znate li kako se zovete?", blago ga je drmusala.

“Kako imaš divan glas, tako si lep… lepa”. Otvorio je oči i  video prelepog andjela. "Zašto me boli noga ako sam mrtav, andjele?"

"Niste mrtvi, živi ste. Da li znate kako se zovete?"

"Znam, Milan se zovem, a kako se zoveš ti, andjele?"

"Andjela!", rekla je ona, a on se nasmešio. Pa da, znao je, tako je lepa i  tako mlada, divna. "Daću vam jednu injekciju,  umanjiće bolove u kuku, a i da vežbate bilo bi mnogo bolje, zar vam nisu rekli u ambulanti?",  upita devojka.

"Ako ćeš biti ti tamo, ja ću doći."

" Naravno,da ću  biti, samo vi dodjite!"

"O, hvala vam puno, mogu li da vas poljubim u ruku. Vi ste moj spasitelj.", Andjela se nasmešila, tako ljupko.

Kad je devojka izašla, pred njim se našla starija žena lica poput kornjače i debelim vratom koji ga je podsećao na kragnu, cupkajući jednom nogom.

"Uh, bre Živka, šta ‘oćeš?", upitao je suprugu koja ga je gledala prekrštenih ruku, i ljutitim pogledom u očima. "Eto, ‘el sam vam rekla da mu nije ništa, samo je pao niz stepenice i malo udario glavu, kad me ne sluša, misli da sve može sam.", Nagla se ka njemu:  "Mator čovek, a udvara se sestrama, sramota."

"A jok, tebi ću da se udvaram!"

"Mislim da bi ipak trebalo da ga odvedemo u bolnicu. Ipak je udario glavu",  kaza lepa plavušica..

"Ma kakva bolnica te spopala, ženska glavo, ajd ne bi te ja ni zvala nego bio onesvešćen. I zašto nije došao doktor?" 

"Kako nije došao, pa ja sam doktorka, gospodjo."

"Ti?! Nije moguće… pa kad si završila medicinu, sa osamnajest!"

Mlada doktorka je ne pogleda, već dobaci: "Dovidjenja gospodine Milane, doći ću ja da vas posetim, ako gospodji ne smeta."

"Ne, naravno da ne smeta, dodji kad već ‘oćeš!", i zalupi vrata za njom.