Ispovest praznih sećanja

Staza se nazire, sve kraći pogled je i koraci nesigurni, sve bliže je. Znam to, nije mi potreban olovni pogled u jutru, dok skriveno gledam lice. Kada ugledam izdužene linije koje se produžavaju. I otežale oči koje sve niže su.

Sve teže mi bekstva padaju i umor me sustiže. I san mi je varljiv, savlada me brzo i još brže me razbudi i drži me nekad predugo između tame i buđenja dana.

Pijanac zakorači u poslednji stadijum dok razgovara pogledom kroz staklo sa maglom sebe. A ja, sva prazna sećanja poređam i posmatram. Nekada bi ih sakrio brže bolje, sada „uživam“ u njima. I pružim ruku da dodirnem ih, da prostruji sve kroz mene, ali ničega nema. Ruka dodiruje providnost, nepostojanje i miris gorčine.

Jedva da mogu se setiti. Svaki lik ispari, nestane, nije nikada ni postojao. Trgnem se, ne predajem se, sa dna prašnjavih praznih kutija napipavam ne bih li pronašao dokaz postojanja. Ništa. Prazne su kutije, trule i nagrizle .

Sklonim se uplašen, sakrijem se u mrtvi ugao prostora i ćutim. Ponekad zaspim u neprirodnom položaju, pa sanjam. Ostali su mi oni, snovi i sve bliži pogled...

I zid u snu, truo je i čini se mogu ga preskočiti. I gvozdena vrata samo su privid, blagi dodir i san ih obara, survavaju se niz stepenice. I hodam nesigurno kroz lavirint i samo miris mi je trag.

I most je prazan nikoga u pogledu, ni tebe u skrivenosti mase koja se pokreće. Čekam, uporan sam... I čini se da treće jutro rađa se ali ...

Budim se... Dodirujem prašnjavo dno, tražim ... Ničega.