Istetoviranost

Danima je marljivo obavljao sve ostavljene poslove. U predasima između poslova, sa sumnjičavim izrazom lica, pogledom bačenim u nedogled... Kao da je neprestano zapitkivao sebe zašto toliko praznog, rasutog vremena uzalud je izgubio. Nije bio ljut na sebe zbog toga, samo se čudio, kako je sve neosetno dotaklo pretposlednje korake i da eto, u poslednjim satima, sve vreme je dovoljno, čak ga je i previše.

Pokret za pokretom, kroz mrak, ponavljao je pokrete. Nevidljive i nejasne... Zvuk se nije čuo, prekriveno lice, i ućutkani bol bez odjeka ... Tačka po tačka, neprimetni pokreti, nevidljivo spuštena stegnuta šaka... Znoj se ne vidi, oseća se. Bol, ne odjekuje, ali pokret rukok, ubod divljeg besa, obeležavanje... Isijavaju kroz mrak sobe. Kraj... Dva? Sigurno dva znaka, ne više... Kraj je i zaostali bol, može da ispuni prostor, ali tišina je. Ugušena voljom i neželjom.

"...s...h... može i ... Uradio sam to što sam želeo, sada mogu prespavati namerno izazvan i ugušen bol, sada mogu sanjati prizor i ... sada sve mogu. To sam sve saznao, danas, na brisanoj praznini, u odsustvu između i sada... „ odjednom zaustavi nerazumljivo i isprekidano izgovaranje besmisla ili ne?

Duboka rupa, do pola bila je ispunjena nagaženim suvim lišćem. Usporavao je hod po njoj, hod koji se merio kratkim iskoracima. Sve sporije da bi na kraju iza kraja, zaustavio dalju uzaludnost. Osmehom je dodirivao oblake u niskoj plovidbi nebom, šaputao im je. Bio je srećan...

Sasvim ispunjenu rupu prepunu suvog lišća, natapala je kiša. Kroz nekoliko sati, zemlja natopljena odvajala se od ivica oblika, klizila je i ispunjavala oblik.

Velika bara, sijala je pod mesečinom, noćne ptice, ispirale su kljunove i gasile žeđ... Sve je bilo tiho...