Iz dnevnika jednog srca

Trola je klizila lagano, kao da se još nije razbudila A možda je samo uživala posmatrajući novi dan u starom gradu, među onim, isto tako, starim zgradama. Trebalo je iščitati već dobro poznate ispisane misli na fasadama zgrada, nije na odmet i upamtiti ih, ima tu i onih mudrih. Gradske trole su već prilično evoluirale. Prosto, to je normalno, takoreći prirodno. "Ovaj grad miriše na slobodu". To je neka nova parola, do sinoć je nije bilo. Trola je zastala, da je još jednom lagano pročita, taman dok se ne upali ponovo zeleno svetlo, pa put pod točkove.
Sedela je na zadnjem sedištu platforme. I ona je čitala taj natpis crvenim slovima. Mada, ne bi se moglo reći da je osećala slobodu, naročito tog jutra. Treba da stigne u pola osam u Gradsku bolnicu, da bi joj prikačili onaj aparat koji meri otkucaje i rad srca tokom 24 sata. Biće zarobljena tom spravom ceo dan i celu noć. A srce k'o srce, ionako i ovako će raditi po svom. Briga njega za mere i brojke. Ono mari za neke druge stvari.
Napustivši još sanjivu trolu s veoma ozbljnim putnicima za to doba dana (kako li će tek kasnije biti ozbiljni, neki i do suza), oseti zov peciva obližnje pekare. Ipak, stomak nije bio važan. Srce je to, koje je bilo glavni junak dana.
Oko osam i po, već je bila prikačena na katode, diode, anode...kako li se god to zvalo. Opremiše je, kao bombaša samoubicu. To joj je bila prva pomisao.
"Jeste li me razumeli šta sam rekla?"
"Jesam, jesam. Da pazim da se ne odlepe te žice, da ne spavam na stomaku, što mi neće biti problem, jer bih se tako ugušia, da tokom dana budem aktivnija, da se penjem uz stepenice, najkraće petnaest minuta, trčim, hodam...sve ono što inače u toku dana ne stižem."
"Tako je! I, još nešto. Evo Vam ova tabela. Tu ćete sve zapisivati. Šta, kada i koliko dugo ste nešto radili."
Već je zamišljala kako li će nositi te listove sa sobom dok šeta i zastajkivato da u njih nešto upisuje. Valjda ima hemijsku olovku u torbi, tolikoj torbi, bar jednu!
Prema kući, neće opet ići trolom. Peške! Nego šta!
Na pola puta do kuće, već se pokajala, pa umalo ne stade pokraj stanice, da sačeka tu, sigurno još uvek, mamurnu trolu. Ali, ta tromost trole koja se svaki čas klanja semaforima, nikako ne staje uz njenu spremnost na akciju, pa nastavi dalje. Doseti se kako bi isput mogla da plati račune. Sigurno nema reda, još je rano. Ako i bude, cupkaće u mestu, da aparat ne radi 'na suvo". Uputi se ka pošti, a to je dovoljno hoda za pola sata. U pošti će upisati to u tabelu, da popuni prvu stavku u današnjoj tabeli radnog dana njenog srca. A onda se seti da nije ponela račune. Trebalo joj je malo da zastane, levi kuk je počeo da škripi. Ipak se odluči da nastavi, jer kada kuk krene da je podbada, taj ne pita da li hoda ili stoji.
Tako stiže do sledeće stanice, koja ju je mamila da zastane, ipak, živ je čovek, a u troli sigurno još ima mesta za sedenje, još je rano, ko je otišao na posao, ako ga ima, otiš'o je....
Približavajući se, pod krovićem od stakla, ugleda prizor od kog joj srce stade. Da li je to aparat zabeležio, to će znati doktor kada ga bude "konsultovao". Za sada, srce je imalo susret od koga je tiho vrisnulo. Od sreće? Od tuge? Iznenađenja, šoka? Starac, likom, stavom, odećom, pogledom u nju, sve, baš svime, poput njenog oca. Otelotvorio se nakon godinu i osam meseci. Stajao je pred njom i još ju je gledao! Kako ga je bila željna do tada, u tom trenu je shvatila!
Mali mig svesnosti, pucnu joj prstima ispred očiju, da je probudi iz sna. Nagrnuše suze. Kako to sada da unese u tabelu aktivnosti? Kako se ta stavka naziva? I to sa zamagljenim očima, vlažnim od jutarnje rose u njima, kako se ćutke opravdavala drugim prolaznicima. Uostalom, i ona je prolaznik. A prolaznici - prolaze. Raščinila je magiju sa dva samosvesna treptaja i produžila do pekare, jer ju je miris pozivao, i to imenom njenim, da joj priđe. Toliko pekara, kao kazino aparati. Pa, valjda njen aparat za srce neće zameriti ako sebi kupi burek. Ne, ne, nikako burek! Ne postoji burek bez masti! Posni burek ne postoji, iako neki tvrde suprotno. Naučna istraživanja na bureku, nakon dugogodišnjih analiza, došla su do jedinstvenog rezultata, koji se može utvrditi kao aksiom. Dakle, nema nemasnog bureka i - "šlus"!
Veoma stroge, bezlične i sterilne misli je prizivala, samo da iz njh isključi - burek. A i vreme je posta. Ljudi poste na sve strane, a njen stomak bi da se podmasti... Kupiće samo perecu ili kiflu. Ili, i jedno i drugo... Glad može biti veoma arogantna i zahtevna gospođa, ako bi se takvom, uopšte, mogla i nazvati, jer je ustvari, jedna obična, nezasita ala, pritom nesposobna da nešto sama uradi. Pa zato goni čoveka -slugu da je zadovolji. Kukumače, previja se, cvili, zapomaže. Prostakuša! Ne zna ta za red, a ni mesto i vreme.
Setila se! Ima u kući palentu! Sasvim fino i "korektno" jelo, samo ga treba skuvati. Pošto glad ne ume da kuva, bar da se kulturno primiri malo... ali ne! Ona je još i nestrpljiva, pa čini diverzije i nagoni da se skrene baš tamo gde ona hoće.
Prevariće je, nije glad valjda jača od nje. Pobeći će od izvora jutarnjeg mirisa peciva, da obiđe još jedan krug. Taman da popuni rubriku "lagana šetnja bez naprezanja". Dok stigne do "stepenica gore-dole" i "trčanja, po mogućstvu" presamitiće se bez jela, vidi ona to i bez gladi.
Dok je o tome mislila, već joj nos zaškaklja toplina kvasca, testa i ulja iz pekare iza ćoška. O, Bože, pekare vrše desant na ovaj grad! Kao da padaju odozgo i spuštaju se poput malih objekata nepoznatog porekla, koje služe da namame ljude i otmu ih.
Fotografska slika njenog žutog, već jako ubledelog i ulubljenog novčanika od neuhranjenosti, kada je u ambulanti iz torbe vadila uputnicu i taksu za istu, koju oni zovu "participacija", podseti je da je tamo zatekla samo još jednu novčanicu, od dve stotine dinara. Ta slika je nagna da pusti kvaku od vrata pekare, kao neki prokazani uljez.
"Trebalo bi skuvati palentu, ona je tako zdrava."
Obići će još jedan krug, zarad one rubrike "obilaženje krugova gladnog stomaka". Ima tu i stepenika, tu u podzemnom prolazu, za veranje "uz i niz".
Na prvom stepeniku, sedeo je stari čovek, što mu je bila najuočljivija osobenost. Druga je, da je imao kapu, kakvu nose ljudi po selima, koju zovu "šajkača". Pored njega kofer, poluotvoren, pa zjapi, kao njen stomak. Ali, nije ovde reč o njenom stomakui i njoj. Njima je još i lako. Ovaj stari ovde, u izobilju ima svega što mu nije potrebno, što nije tražiio, a zato oskudeva u onome što mu život znači. Kraj njega, kutija od kartona i nešto papirnog novca, jer se metalni novac, već odavno, razmenjuje samo rečima. "Komšija, jel' imate dva dinara sitno?"
"Nemam, nažalost."
"Komšija, nemam da Vam vratim tri dinara". I tako...Sada ta zaraza nevidljive razmene prelazi i na krupniji novac.
Taman htede da zastane i ostavi pare u tu kartonsku kutiju pred starcem, kad se seti da nema sitno. A i to krupno što je imala se računa u sitno. Uvek u prelomnim trenucima, kada čini ono što joj se ne čini, srce joj zastane ili okrene neki svoj, drugi ritam. Postalo je baš preosetljvo, ćudljivo i mekano, kao oni mekušci iz udžbenika biologije.
Prođe pokraj te pognute prilike, kao da je tek neka slika na zidu, poster jada i tuge. A pored njega, da bi pojačao taj efekat, stajao je plakat vodeće stranke, države, iscepan tačno preko pola. Parola, sastavljena od reči, kao što su '"snaga " i "budućnost", promenila se malkice usled oštećenja, pa je ostalo samo "naga - budu". Dokoni, a moguće i namerni prolaznik, to "u" prepravi u "i" - i postade "naga budi". A predstavniku pozicione partije, nacrtso je flomasterom grudi, u obliku balona, a još i pumpu za bicikle koja te balone povećava. Od plakata napravi karikaturu. Sve je to videla, a da se nije osvrnula. Oduvek je uočavala detalje, a sa krupnom stvarima pred nosom se sudarala, ne videvši ih.
Stari ostade za njom sedeći, a ona je mogla osetiti kako na njenim leđima ostade njegov pogled.
Sišavši niz stepenice, okrenu se nazad, da se uz njih popne. To je u prilog onoj rubrici sa stepenicama u dnevniku, bilo kao poručeno. Eto, ima vreme, ima mesto, ima stepenike... A ima... i starog prosjaka na vrhu tih stepenica.
Toliko je već bila zadihana, da bi stari njoj mogao ponuditi pomoć. Zakašlja se od ubrzanig disanja i opet prođe pored njega. Zacenjena, što od zamora uz stepenike, što od jutarnjeg smoga, osloni se na betonsku žardinjeru, na tren. A onda, kada su joj ramena bila kao "pod libelom", kakvo joj je držanje otac uvek savetovao, ravna i smirena, izvadi onom užutelom novčaniku i poslednji zalogaj iz usta, vrati se do starog i stavi mu u dlan jedinu preostalu novčanicu.
On ju je pogledao pravo u oči i jezikom velikog građanina, iako je imao seljačku kapu na glavi, reče jednostavnu, a jednu od najlepših reči:
"Hvala, hvala puno".
Oči su mu bile bistre i plave, kao nebo iz vremena kada je rođen...
Osetila je topli talas kroz vene, koji se proširio do srca. Pomisli :"Palenta je zakon!"
Ode do kuće i skuva dobru, zdravo žutu kašu. Bilo joj puno i srce, a i creva.
Na tren se odmori, pa ustade, uze kofu i krpu i oriba patos u kući i ispred kuće. Umalo ne iziđe na ulicu da i nju opere. Sve zbog one stavke u tabeli koja glasi: "teži kućni poslovi".
Tabela dnevnka rada srca, sada već, bila je sasvim popunjena. Neki doktor specijalista, taj dnevnik će čitati. Ali, neće moći ono što piše između redova. U intervalu svakog otkucaja srca, stane jedna skrivena misao ili osećanje, koje često ni sam njegov vlasnik ne čuje i ne vidi. Srce ume da se na sav glas kikoće i smeje, a kada plače i rida, to čini potajno, sklanja se, da bude samo.
Tako, samo, dešava se i da ode.
A do tada, napisaće ono još puno strana svog dnevnika.
Jedino ono, što piše negde između redova, to će znati samo duša i Bog. A to je i dovoljno, tako i treba. Nisu sve misli za reč i delo. Jer, reči se brzo uprljaju, pa s njima i dela. Neke misli su tu, da bi ostale nedodirljive i čiste.

Ivana Đorđević
8. aril 2025. godine
u Beogradu