Iz dnevnika planete Zemlje

Starim. Godina po godina, vek po vek, vreme neumitno prolazi. Lice i telo su mi puni bora, a organi bolesti. Hroničnih. Akutne ni ne brojim. Izrodila sam ogroman broj dece, neposlušne, svojeglave, ratoborne i bezosećajne. Moja će mi deca doći glave. Njihova nesuvisla želja za  posedovanjem, za vlasništvom , nad materijalnim bogatstvima, nad prirodnim jedinjenjima ispod moje kore, koja su besomučno kopali, otvarajući rane u mom telu koje nikad neće zarasti. Njihova nekontrolisana potreba da život učine lakim do besmisla, proizvela je tolike količine plastike da se od toga mogu sašiti  nekoliko ludačkih košulja, za mene i susedne mi planete. Starim...Nemam ni želje više da se borim s njima, i da ih opominjem. Pustiću ih da dođu do ruba i da se sunovrate, zajedno sa svojom pohlepom, mržnjom i nerazumnošću.

Jedino što im je trebalo u njihovim malim životima koje su uludo trošili i gubili, bila je ljubav. Ljubav za bližnje i ljubav za daleke sunarodnike. Ljubav za drveće i cveće, za ptice i životinje. Ljubav za sve žive stvorove koji su ovaj čudesni vrt dobrih (i uzaludnih) nada činili i još uvek čine jedinstvenim, neponovljivim, uspelim eksperimentom, kosmičkih sila i umova. Kažem, uspelim, jer u biti jeste uspeo, ali se bojim da će kraj biti neslavan.Trebala im je samo ljubav, a oni su je otrovali zavišću, mržnjom, neverom, izdajom... Iz toga su se izrodile mnoge druge boljke koje su razorile plemenita i uzvišena osećanja, i prikucale na stub srama – dobrotu i osećajnost. Jednog će se dana gorko kajati zbog toga, ali biće prekasno. Već sada je prekasno. Kočnice su sasvim popustile i kola čovečanstva nekontrolisano jure nizbrdo, a oni, oni kliču toj brzini... A ja samo gledam i čekam. I ono što bih možda mogla da uradim, da makar usporim taj sunovrat, ja ni ne pokušavam. Ni ne pokušavam, jer ne želim da produžavam agoniju. Neka bude što biti mora. Puštam ih da klize ka provaliji sopstvenog uništenja, u nadi da će neka sledeća vrsta koju će mi kosmos poslati biti mnogo, mnogo nežnija. Bolja. Mnogo pametnija, ali da im pamet ne poprimi nehumani karakter. Starim, ali sam naučila svoje lekcije. Moja deca nisu, što znači da nisam bila neka naročita majka. I to je ono što me grize iznutra. Taj osećaj promašaja, neispunjenje sopstvenog zadatka. Zauvek ću se pitati - jesam li mogla bolje, valjanije da ih vaspitam? Jesam li im dala previše slobode ili sam ih previše sputala? I da li su zloupotrebili moju popustljivost i dobrotu, ili su se oslobađali mojih stega? Muke roditeljstva nikad neće biti jasne mojim bezbrižnim susedima, koji se  šale na moj račun, i baš razmišljam da li da im pošaljem po jednu ekskurziju ovih mojih loših đaka, pa nek vide malo kako je meni...

Dragi moj dnevniče, uskoro neću moći ni tebe da pišem, izdaje me vid. Katarakte su sve veće i tamnije, moraću da se pozabavim njima. Zato, ne zameri ako ne budem skorije opet pisala...