Iza sebe i ispred u nevidjenju
15.12.2021
Da li je postojalo pre ? Vreme iza okrenutih leđa, vreme koje je odbačeno jednom i zauvek. Da li je postojao on ? Besan, otužno ljutit i bremenito nemoćan. Mašući rukama nekontrolisano i nervozno, sa besom za juriš na vojsku iluzija koja se skrivala iza magle, nemoćan da dobaci kamen pomisli koji će pogoditi nakazu što štrči. Unakaziti mu odvratni izraz usana, koji nije smeh ni tuga, nešto što liči na iskeženost.
On! Sam, ostavljen od sebe i prepušten stihiji...
„ON !“ dreknu Martin kroz proređeni, pusti park. Dreknu još jače i bolnije u nenadanju da će bilo ko čuti.
„Kakva bespomoćnost. Kakvo jadno stanje tela i duha. I ništa ne vidim, ni trenutak ispred, a ispuštam bes.”
Iza vlažnih memljivih zidova, u sakrivenosti nepostojanja. Tužne oči nisu plakale. Nisu bile ni uplašene, one su samo bile oči. Nežne i pitome, tople i pune ljubavi... Bile su oči koje su ... Sanjale ? Ispred nepostojećih, progutanih godina, na klackalici između ... i ... Na nedodir, na nevidljivost... Samo san, natopljen suzama koje nikada nisu kapale...
On. Sanjao je, čvrsto zatvorenog pogleda. Bio je budan u snu, bio je u noći dana i samo je... Kroz nevidljive pokretne slike, tražio je. Sudarale su se sa njim, dodirivale su ga, kapima skrivenosti brisao ih je. Odbijao ih je. Ne nikada neće biti njegove, ne želi ih.
. . .
Dolazila je iz nekog zaboravljenog sna... Nekog smetnutog sa uma. Ostavljenog u lavirintu, spirali... Neki putokazi, načičkani, razbacani, prekinuti... Iznova nastavljani... On je ... On nije... Ona je znala da put nesigurnih misli može biti zbunjući. Mogu, ali... Strast i čežnja čvrsto koračaju, iza odbačeno je sećanje, ispred je nesigurna nada i...
. . .
Topli glas koji budi setnost, glas koji dodiruje kožu. Glas koji raširi pogled i zaustavi glas. I ćutanje u sanjarenju muzike reči... „Dani... da ih je više... da je vreme ispunjeno tim nepoznatim osećanjem... Ja ne znam šta sa sobom i nedostajanjem potpunosti...
“Umreću u padu...”, isprekidano je izgovarao Martin. Dodirivao je ispunjeni zvuk i prazninu prostora.
„Nedostaje mi otisak usana u oku. To mi nedostaje. Negde na vetrom šibanom prostoru, da sve se ledi i natapa pahuljama... Samo taj san...“
Kroz zavejanu prazninu, klizio je u snu... Mislima je ubrzavao vreme... Žudeo je i osmehivao se prepun zadovoljstva na pomisao. Jutro je bilo daleko, grad je bio pokriven maglom i ... Iz svake magle rađao se sunčan dan.
“Da uvek je tako.”probudi sebe željom.