Iza traga zvezde padalice

Dugim koracima, Igor M. je obilazio sav poznati svet u svojim očima. Već dugo se kretao mesečevom stazom, obilazeći iznova poznati svet. Nije bio začuđen i zbunjen svim ruševinama koje su se nizale, više su ga plašila nova čudovišta koja su nicala na uspomenama. Samo je tiho, pognute glave, prolazio, krajičkom oka prateći bledi sjaj meseca.

Setio se da noćima nije spavao, setio se, jer nijedan san nije bio u njegovim očima, nije osećao ni umor, samo je dugim koracima nastavljao dalje i dalje. Do prvog kamena koji će staviti pod glavu, da meko i plašljivo spava, ne od straha od  divljih životinja koje su prepoznavale njegov miris, bio je to iskonski strah, da nikada neće stići . U snovima koje je sanjao ona se uvek gubila, a on, ostajao bi tužan i sa malo nade da će ikada dohvatiti zvezdu padalicu.

Čudna noć se spuštala nad crnim jezerom, prepoznavao je taj sjaj tame koji se oslikavao na nebu, tu, još tako malo i biće tu, na obali gde njegovi snovi uvek su  budni, a ledena voda spira umor, u jutarnjem kupanju. Činilo mu se da se magla spušta, možda, tamni oblaci pokrivaju poznati svet, baš čudno da u letnjoj noći plešu magla i crni oblaci.

Lako je zaspao, vuk sa kamenog brda zavijanjem otpevao je uspavanku, sove su hukom oterale šišmiše, prostirka je bila topla, i san ga savlada. Sanjao je, dugo i mirno je sanjao u kratkoj noći, koja je bila kao večnost, ali ga probudi neka muzika u susretu noći i gluve noći, hitro i brzo, naviknut da kao zver budi se, ugledao je  njuuu. Zvezda nije bežala , činilo se da mu leti u susret, pleše po nebeskom svodu, nad jezerom, kao cvet rascvetala se zvezda, ne, to nije zvezda to je ...ONA...

U obilasku iznova, sveta koji je živeo u njegovim očima, budila se sa osmehom ONA.

„Uplašen si. Nisi verovao da ćeš ikada... Samo si sanjao, nadao se, umirao, rađao se, sve je nestalo, zar ne? Snaga, mladost, nada, iznova i iznova kružio si... Ko zna koliko puta, padao si, dizao se. Zar ne? Sada si uplašeni dečak, a...nećeš ništa da kažeš.“ Igor je ćutao, zaboravio je da izgovara reči, one su usahnule na putovanjima kroz svet...bilo mu je prijatno, možda mu je srce brže kucalo, možda je osećao radost, ali on je sve zaboravio u putovanjima kroz svet... Ljudski jezik mu nije bio poznat, nije se sećao kako je izgledalo obličje poslednjeg čoveka koga je susreo, ništa u umu nije postojalo, osim,...

„Ja sam...“,  taman kada je zaustila da mu kaže, on stavi svoju ruku na  njena usta, ali nežno, nimalo grubo. Želeo je samo da  zaustavi rečenice o vremenu, za njega ono  nije postojalo, samo, samo, očima rastuženim pokazivao je da...

ONA JE BILA......................................