Izgubljan osmeh

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

Ne daj se ni kad sedam godina prođe kao jedna, čuvaj svoje ogledalo, ali se ne ogledaj. Ti si zauvek mlad. Ne predaj se ni kad ti oči izgube bitku sa vidom. Slep si rođen da bi progledao. Pogled ti se umorio i njemu je vreme za umor, ali tebi još nije. Život je pred tobom. Zašto mi govoriš da mu se ne živi? A tebi?

Čuješ li plač izgubljenih dečaka? Čekaju da ih pronađeš, da im vratiš osmeh, ali moraš prvo svoj da nađeš.Ja ću ti pomoći.  Prevrnućemo svaki Sizifov kamen, skinućemo pantalone sa svakog oblaka i sešćemo na mesec. Brojaćemo zvezde. Pusti nam krila, Petre da uzletimo!

Znam da ti se hrabrost  predaje, ali ti srce ne daje da se predaš dok kuca na nepoznata vrata. Misliš da se iza njih krije tvoj osmeh?Ne! Izatihvrata je klopka, kavezzaludakeizkoga se ne možepobeći.Nemasvakiulazizlaz, Petre!Ne dozvoli da ti radoznalost požuri ni kada krv pocrni od muke. Ne zaboravi da je bila plava dok je strujala u žilama junaka, a ne kukavice. Znam da te ovo čekanje nervira, ali sve će proći….stanimo u red. Nije kulturno da idemo preko reda.

Seti se, Petre, one melodije koju Pan svira. Pleši sa mnom. Zaigrajmo u tišini. Hoću da joj srušimo zvučni zidkoracima naših krila. Možda tad osmeh sam naiđe. Ne verujem da je zauvek otišao. Ništa ne odlazi zauvek osim života. A život je od rođenja svima omča oko vrata. Nije li taj paradoks smešan? Jeste, ali nemaš osmeha.

Gde si izgubio osmeh, Petre? Možda na istom mestu gde i ja svoj. I gledaju nas odozdo kako ih tražimo. Smeju nam se zajedno u društvu mrtvih pesnika.