Izgubljena sreda

Znao je on, osećao je, koliko god mu je osećaj bio od metala, da ne može imati poverenja u ljude i njihove navike, ljude zaboravne, rasejane. Mada, ima on i razumevanja. Imaju oni puno vrata da zatvore i otvore, zaključaju i otključaju u toku dana. I te njihove torbe, muške, pa još sa pokvarenim patentom, sa koštanim češljem, novčanikom, svim dokumentima u jednoj pregradi, mentol bombonama koje se mešaju sa semenkama prosutim iz fišeka kupljenog pred bioskopom. A ženske, dublje od najdubljeg bunara, gde boravi zaboravljeni svet izgužvanih papirnih maramica, poklopaca od starih karmina, novčića valuta iz doba praistorije, flašice odavno ishlapelog dezodoransa, novčanika s papirnim novcem trenutne valute, posloženih tako da im dođe da se samoinicijativno slože.
A najmanje on ima sigurnosti u džep, bilo muški ili ženski. Jer svejedno je to kad ima rupu.

Znala je ona da će se to jednom morati desiti. Previše je bilo lepo da bi ostalo, da bi se zvalo stvarnim i njenim, zauvek. Znala je da ne može imati poverenja u iskrice tek upaljene vatre. Pomisliš kako njihovo svečano puckanje najavljuje veliki plamen, a onda one nestanu i sve utihne u načetim, tek oprljenim drvcima za potpalu.
Sedela je na tihoj klupi bez jedne daske po sredini. Ipak, bila je jedina slobodna, baš iz tog razloga. Navikla je da se složi s okolnostima, bez pogovora. Čak je u toj poslušnosti osećala neki užitak, kakav, valjda, imaju vojnici kada zadovolje svoje komandante, kakav ima i pas kada mu gazda baci kosku pred njega, kao nagradu za naučeno - sedi, ustaj, lezi.
To nije užitak kod nje. Ne, ne. To je beg od onoga što jeste, što je oštro sečivo koje vreba u mraku.
Da li je umorna? Jeste. Ali umornija bi bila za razbijanje okova. Za to treba snaga.
Udahnula je duboko, čak do onog dela sebe koji je još raspoznavao čistotu vazduha, kao legendu iz davnina. Jedan vazdušni mehur zagrgoće i pope joj se do grla. To joj je preoblikovalo usne iz opuštenog položaja u osmeh.
Odozgo je kanula krupna kap, kao početak letnjeg pljuska, a još nije stiglo ni proleće.
Volela je kišu. Tada nije morala u školu, jer je majka zbog vlage imala migrenu, pa je i svoju kćer čuvala od nazeba. Ostajala je u svom svetu, svojoj maloj, šarenoj sobi, sa već dotrajalim tapetama, na kojima je mogla videti neverovatne slike, ako se samo zagleda. A svaka njena lutka, svaka figurica koju je ređala po policama, imala je svoju ulogu, kao u pozorištu. Naravno, ona im je te uloge davala. Tako je osmišljavala svoju budućnost. Sve te lutke su likovi iz njenog odraslog doba. Čitave odnose i osećanja je prema svakoj razvila.
Kada je došla u više razrede, nije je niko vodio u školu, išla je sama, i po snegu. Nastavnici nisu imali razumevanja za česte izostanke. Majka je bila sve usamljenija. Mogla je, iako to nije htela, ali joj je ne svejedno dolazila, baš kao i njena migrena, teška misao o podloj neveri svog muža, oca devojčice.
Ipak, devojčica je volela svog oca. I otac nju. Često je zbijao šale, zasmejavao je. Nije želeo da bude tužna. A ona je, uprkos tome, bila tužna, zbog majke. Trudila se da joj uvek nešto pomogne, malenim rukama da opere posuđe, obriše prašinu, pa isceđeno posuđe pažljivo obriše.
A za 8. mart je, u razredu, kao i ostala deca, iscrtavala gipsane vaze. Njena je uvek proglašavana najlepšom. Taj praznik je postojao samo za nju; uvek ga je po majci pamtila kada je odrasla. Inače, prezirala je taj dan. Kao i sve što je nametljivo i opštedruštveni događaj.
Nove godine, priredbe za kraj školske godine, izlete, prve igranke, diskoteke, gladne poglede mladića iz mraka, pitanja svih varijanti učtivosti: „Jesi li za ples?“ „’Oćeš da đuskamo?“
Dva puta joj se omaklo, samo da ne bi ispala čudna u društvu, i više nikada. Nikako da uhvati ritam uz onog ko ritma nema.
Shvatila je da će tako teško naći onakvog, poput figure na vitrini njene sobice. Ipak se nadala, jer mladost u snovima ne oskudeva.
I našla je, baš poput neke figure, momka na putu do fakulteta. On je išao na drugi fakultet, u blizini njenog.
Da li je kriva njena čvrsta zamisao, koja se otelotvorila, ali dečko je stvarno bio kao keramička figura - nedokučiv i ukočen. To ju je u početku privlačilo, zamišljala je kako ispod glazure krije neku lepu tajnu. Ali prođoše dve godine, a on je ostao nelomljiv i hladan.
Razlaz je takođe bio hladan i bled. Sretala ga je s drugom devojkom, ne skrivajući pogled, ne bi li mu primetila osmeh ili sjaj u pogledu. Ali on je i dalje bio isti kao i sa njom. Došlo joj je da kaže devojci kraj njega da ne gubi vreme, ali za sadašnju bi to bio potez ljubomorne bivše devojke.
Njena ljubav prema muzici odvela ju je do drugog momka, koji je imao svoj bend. To mu je bilo ime, prezime i sve što je u životu posedovao - roditelje, rodbinu, kuću… Imao je samo decu kao što je i on, iz doma, i - bend. A sada, imao je i nju.
Bio je majstor gitare. Ni sam nije znao kako je naučio, ili se samo takav rodio. Dovoljno je bilo da jednom čuje, i melodija je već bila pod njegovim prstima. Svirao joj je noćima, sve neke nove pesme, govoreći da su samo za nju nastale.
On i njegov bend već su počeli da gostuju po raznim svirkama po gradu, pa i dalje, drugim mestima i gradovima. Kombijem, starim, od bubnjarevog oca, puno puta servisiranim.
Ona je iscrtala limariju na kombiju, sve instrumente sa cvetovima između, i naziv benda spreda. Naravno da je išla s njima.
Ali tog dana - ne seća se više koji je to dan bio - kada su imali angažman u blizini rumunske granice, nije mogla s njim, zbog poslednjeg ispita.
Te noći čekala je poziv, onaj glas, promukao od svirke, uzbuđenja, utisaka… Nije zvao ni sutradan.
A onda jedan poziv, s ćutanjem na početku, pretvorio joj je san u košmar.
- Kombi se prevrnuo. Vrat mu je slomljen. Svi ostali su povređeni u manjoj meri.
Slušala je reči suve, kao da sluša vesti na TV-u.
Kasnije je saznala da je i njegovoj gitari slomljen vrat.
Dugo nije želela ni da zamisli sebe s nekim drugim momkom. Slušala je snimke njegove gitare sa traka. Puštala ih je iznova i iznova.
Teškom mukom je diplomirala. Posao je odmah našla, samo da bi se uposlila, izvan svoje struke.

Činilo joj se da guta dane, kao velike pilule koje se moraju popiti, jer je tako doktor rekao, jer je obećao da će, što više tih pilula popije, više i zaboraviti. Kao da one pritiskaju to jezero sećanja, dok ga ne isuše.
Ali, jezero se preliva tamo gde god nađe pukotinu da mu voda uđe, svud po njoj. Zavuče se i neće da izađe.

Činilo joj se veoma često da je od tih dana u vidu pilula negde jednu izgubila. Nikako nije mogla da zna koju, da bi povezala celu sedmicu u niz. Uvek je kasnila ili pak žurila. Dešavalo joj se da pođe na posao u nedelju. Čak su i meseci bili poremetili raspored zbog tog prelaza ili skraćivanja. Ipak, navikla je da živi s tom falinkom.
I sada sedi na klupi s oštećenjem, i to na kiši, koja se pojačava.

Stajao je na kiši, kao nekada, kad je bio dečkić u gumenim žutim čizmicama, dva broja većim. Majka mu ih je kupila, činilo mu se, samo da bi mu se oduševljeno smejala i pljeskala od sreće.
„Pače, žuto pače moje!“
Tog popodneva niti je imao žute čizmice, niti se osećao kao neko pokislo pače. Možda bi i odglumio, pljaskajući po bari, samo da je majka tu, samo zbog nje.
Zato je voleo kišu. Ne da bude pače, nego da pada po njemu kao pljusak sećanja.
Šta je mnogo imao od sunčanih dana? Ne mnogo, osim sunčanja sa redovnim opekotinama. Kako mali, tako i kasnije, svaki put. Sunce mu je i gradom uvek upadalo u oči, bezobzirno bljeskalo, a trebalo je znati da to smeta njegovom osetljivom vidu.
Doktori su rekli da će u pubertetu doći do poboljšanja ili pak još veće dioptrije. Dogodilo se ono prvo. I naočare mu nisu trebale.
Lep, mlad, završen fakultet u roku, zaposlen u dvostrukoj struci veoma brzo, i na to sve - nova kola od oca iz Nemačke. Tetka, očeva sestra, kod koje je živeo nakon majčine smrti, a otac morao da hrani njega i sestru, uzviknu tada:
„Još da te oženimo!“
Eh, to mu je bila slabost. Nesigurnost iz ranog detinjstva zbog slabog vida ostavila je traga. Uvek je imao osećaj da on ipak ne vidi dobro, a da to i drugi vide, pa mu se u potaji smeju.
Imao je dve devojke. Prvi put, sa dvadeset jednom, nakon proslave rođendana kolege s faksa. Bila je tek stigla na školovanje, sa sela, željna grada i njegovih svetala. Nakon pet meseci, jedno takvo ju je i ponelo. Niko više nije čuo za nju.
Druga je bila iz samousluge. Dugo je stajao i čitao sitne brojeve cena na gajbama s voćem. Prišla mu je da i njoj rastumači cene na čokoladama. Ponosan na svoj vid, od silnog ushićenja kupio joj je onu najveću.
Ljubav je trajala koliko još nekoliko takvih čokolada i dve bombonjere. Devojka je tražila slatko, a on je ipak bio pomalo gorak. Uostalom, i čokolada bi bila gorka da ne stavljaju šećer u nju. Samo, to ona nije znala.
A ni on nije smeo mnogo jesti šećera, a jeo je, do mučnine i kidanja u stomaku. Otužna slatkoća, baš kao puno zraka sunca, smetali su njegovom vidu. Pogoršao se, naglo i beznadežno.
Na poslu su već primetili, jer je pravio ozbiljne greške. Sve manje posla su mu davali. Ni kući mu se nije odlazilo. Stara tetka je ionako previše brinula. Primećivala je pogoršanje, ali ju je još više brinulo što noći provodi u nekom hotelčiću, pored svoje posteljine.
Objašnjavao je da je to zato što je bliže poslu, pa ne mora da se vozi s posla na posao, bar kada je kiša. Zvučalo je razumno. Ali zar tako uvek?
Neće uvek. Samo sredom.
Da usred sedmice može obuhvatiti bar dva radna dana. U sredu pođe na posao i prespava sredu na četvrtak.
Recepcioner malog hotela na periferiji grada odvojio je ključ za njega, da ga uvek čeka slobodna soba. Na njemu je flomasterom napisao samo to - sreda.
Seti se da je sutra sreda i pođe rukom ka torbici za dokumenta. Nije bilo ključa. A prstima je svaku šupljinu pretražio. Krenu zatim po džepovima. Ni tamo.
Seti se da je do stanice došao sa keja. Da li je toliko bezumno vraćati se istim putem, gledajući u beton, siv i mokar, i tu pronaći izgubljeni ključ?
Kiša se već postarala da svaku boju utopi i potamni, tako da je odustao od takvog načina. Dok je razmišljao o tome, ipak se okrenuvši nazad, ka stazi kojom je došao, seti se da je sedeo na onoj klupi bez jedne daske po sredini. Tu je stavio torbicu. Možda je baš tu ispao ključ. Poći će onamo, nije daleko.

Nije joj se ustajalo, ali je kiša preinačila njenu volju. Ne mora baš skroz da pokisne.
Kada se uspravila, već po navici se okrenu za sobom i ugleda na zemlji, ispod klupe, neki svetli predmet. To je bio ključ.
Podiže ga, stavi na dlan, kao da nikada pre ključ nije videla. Ovakav nije. Bio je to običan ključ, samo što je imao privezak. Na privesku nije pisala nikakva adresa, ni broj, ni ime, samo jedna reč, koja je označavala ono što je godinama pre izgubila.
To je bila reč od koje je bežala - sreda.
Dan kog nije želela da se seća, koji je htela da poništi iz sedmice, makar uveli dva dana umesto njega, ako treba.
Dok je gledala u svoj dlan, priđe joj mlađi čovek, žmireći, što zbog kapi kiše, što zbog izoštravanja vida na taj način.
„Izvinite, sedeo sam do pre sat, otprilike, na ovoj klupi. Znam da je ova, jer nema dasku. Mislim da mi je možda tu ispao ključ…“
„Ovaj?“ - podiže onaj ključ, uhvativši ga za privezak.
On uze ključ iz njene ruke da ga pogleda bolje, mada je bila mala verovatnoća da je još neko, baš na tom mestu, tog istog dana, izgubio ključ.
„Da, taj. Hvala. Hvala Vam.“ - ozari se on.
„Hvala i Vama.“
Zbunjen njenim zahvaljivanjem, samo se blago osmehnu.
„Hajdemo sad nekud da se sklonimo od ove kiše.“ - reče on, brzo, kao da nije želeo da mu nestane ovaj tren pred očima.
A onda mu pade na pamet luda ideja, pri kojoj mu srce jako pokuca iz grudi, kao da mu povika: „Možeš li ti to, momče?“ Nikada tako nešto pre ne bi učinio.
„Hoćete da Vas povedem na jedno sigurno mestašce, skromno, ali barem suvo?“
„Hoću.“ - sigurno i bez zadrške mu odgovori, setivši se svih odbijanja i izgovora od ranije.
Srce joj je blago zatitralo, kao da joj reče: „To, konačno si shvatila. Bez preskakanja.“
Uskoro stigoše u hotelčić na periferiji.

Recepcioner se začudi otkud on utorak.
„Ako je slobodna moja soba, menjam za sredu. Bar za ovu nedelju.“
Recepcioner se nasmeši, beše mu nešto milo oko srca. Pomisli: i da nije slobodno, ima da bude, makar izbacio gosta.
„Ima, može.“
Pa se zbuni oko upisa u spisak gostiju. „Kako… dva kreveta?“
Ona ga pogleda smelo, s napućenom donjom usnom, kad god je odlučna i spremna.
„Ne, isto kao i do sada. A za sledeću sedmicu, već ćemo javiti.“
Ona mu se nasmeši. Već je znala šta će za sledeću sedmicu recepcioneru biti javljeno.

Uđoše u sobu, lagano, dva neznanca, koji se već znaju, iako to još ne znaju.

A u bravi je visio ključ koji se zvao „sreda“.
Ništa ne može biti izgubljeno, samo menja oblik.

Ključ se zadovoljno klatio u bravi, jer su ga našli oni kojima pripada.
A i on je našao svoju svrhu.

Ivana Đorđević
25.februar 2026.godine
u Beogradu