Izgubljeno nadanje
U slepoj ulici prosio je slepac. Slepom ulicom je prethodne noći, u gluvo doba, prošao jedan gluvi čovek. Iz srca tog gluvog čoveka ispalo je nadanje, ali on, zbog svog hendikepa, nije čuo kada je ono udarilo o pločnik već je zamišljeno nastavio svoj put. Promrzlo nadanje je ostalo da leži na betonu, baš na mestu na kojem je ovog jutra slepi prosjak stajao sa praznim, ispruženim dlanom. On ga svakako nije mogao videti. Čak ni tihi vapaj izgubljenog nadanja ovaj prosjak nije čuo. Bio je fokusiran na zvuk cipela koji se širio ulicom.
Izgubljeno nadanje je ostalo bespomoćno da leži i tokom jutra je više puta bilo pregaženo đonovima i štiklama. Vlasnici cipela zauzeti žurbom i mislima nisu primećivali ni prosjaka ni nadanje na samrti. Izgubljeno nadanje koje je ostalo bez vlasnika, ostalo je i bez tihog vapaja i na kraju je ostalo i bez samog sebe.
Prostor oko prosjaka ostao je prazan poput njegovog dlana i poput srca gluvog, noćnog šetača.
Autor Željko Žele Jovanović