Izlet

Otvorila je knjigu, na obeleženoj, trideset i prvoj strani, pokušavajući da slovima, koja su igrala u nepravilnim nizovima na belini papira, priguši zvuk motora autobusa, u kojem je sedela na neudobnom, rasklimanom sedištu, i udaljavala se od sopstvenog života. Dve devojke su sedele ispred nje i veselo čavrljale o nekoj rođendanskoj zabavi iznenađenja koje spremaju drugarici. Starica u sivom džemperu, preko puta nje, već je dremala, a nisu prešli ni desetak kilometara. Trudila se da ne diže pogled, da ne bi kroz prozor videla drage, poznate predele, koje ostavlja, možda zauvek. Misli su joj bile zbrkane i srce je tuklo pod grlom, zarobljeno u strašnoj zamci straha od neizvesnosti prema kojoj je išla. Predugo je odlagala taj put. Nekoliko puta je pakovala mali kofer sa neophodnim stvarima, opraštajući se od dragih joj sitnica u stanu koje nije imalo smisla nositi sa sobom. Napisala je čak pet oproštajnih pisama, po jedno za svako dete, jedno majci, jedno mužu i jedno naslovljeno samo inicijalima – I M. To je pismo ponela sa sobom. Ostala četiri je stavila i zaključala u malu drvenu kutiju s rezbarenom slikom leptira na poklopcu, uspomenu na pokojnog oca.

Bolnica je bila četvorospratna građevina, pomalo oronulih, nekad belih, a sada prljavosivih zidova. Teška, ne baš čista, leptir vrata su je prosto ubacila u blještavo osvetljeni hol, prepun ljudi zabrinutih lica.  U ponekim je očima srela vapaj očaja i poželela je da se okrene i trčeći pobegne odatle. Ali, obećanje koje je dala sebi držalo je prikovanu za prijemni pult iza kojeg je mlada, ljubazna medicinska sestra, prijatnim glasom davala uputstva kako da stigne do drugog sprata i kancelarije  doktora Zdravkovića, koji će je primiti na odeljenje. Pomislila je, kakva ironija, prezivati se Zdravković a biti okružen bolesnima, često neizlečivima.

Nije htela kolica, ali nije se pitala, jednostavno, procedura je bila takva. Hodnik je bio dug, hladan i polumračan. Tri sprata niže, u podrumu zgrade, bio je operativni blok, i stresla se od neke hladne jeze koju je osetila kad su izašli iz lifta. Kao u grobnici, pomislila je i zažmurila. Bela, sterilna svetlost u prostoriji za predoperativnu pripremu pacijenta  je zapljusnula njene oči, poput eksplozije. Još  uvek je imala želju da ustane i pobegne odatle. Užurbani ljudi u zelenim uniformama su se kretali oko nje, svako zabavljen svojim delom posla, ne obraćajući previše pažnje na blagu drhtavicu koja se širila njenim telom, i na pobelele zglobove šaka kojima se grčevito držala za metalnu ogradu operacionog stola. Zatvorila je oči i pokušala da se koncentriše na nešto lepo. Naterala je sebe da se seti omiljenih joj stihova Crnjanskog, pa su joj se usne micale u ritmu slapova otkucaja srca koje je odbijalo da reaguje na primljenu terapiju.

„ Dođi, ne boj se.“ Poznati glas je dopirao s njene leve strane i znala je kome pripada. Videla je samo  senku  njegove pružene ruke koja je pozivala na dodir. Ustala je, nimalo se ne začudivši što je niko u tome ne sprečava, iako je bila okružena ekipom hirurga, anesteziologa i instrumentarki. Samo se osvrnula preko ramena u trenutku kad je monitor iznad njene glave zasvetleo crveno i počeo da treperi, ubrzano. „Ne brini, vratićeš se na vreme. Stotinke sekunde u tvojoj stvarnosti duge su kao dani u mojoj. Sve što imam (a nemam ništa, osim tebe), dao bih da možeš ostati, ovde kraj mene. Ali , još nije tvoje vreme i to je  van mojih moći. Ali mogu da te ukradem od tebe same, bar na kratko. Ti se nećeš sećati ovog kad se probudiš, a meni će se život produžiti, dovoljno, da s radošću dočekam dan kad ću umreti ponovo, rođenjem u tvom sećanju.“ Pružila je ruku i dodirnula senku. Osetila je toplinu nevidljivog dlana i spajanje linija života koje su se prepoznale. I suze koje su se bez jecaja krunile sa trepavica.

„ Hajde, hajde, imamo je!“ Monitor je ponovo postao zelene boje, bez treperenja. „Sestro, čelo!“ Korpa iza  leđa doktora Zdravkovića bila je puna zgužvanih komadića ubrusa natopljenih znojem.Uzdah olakšanja se otkinuo iz grudi svih prisutnih, samo su njena pluća disala tugom. Nije želela da se vrati, ali nije imala izbora.Probudila se u sobi na odeljenju intenzivne nege, okružena cevčicama, monitorima i plavim očima jedne mršave sestre koja se smešila  na nju, nameštajući joj  jastuk. Sledećeg jutra je došao doktor Zdravković i još sa vrata  počeo da maše nekakvim papirima. „Benigno je! Bio sam skoro siguran, sad imamo i potvrdu toga!“ Pokušala je da se nasmeši, iako nije bila sigurna da li  je srećna ili tužna zbog toga. Prineo je izveštaj sa histopatologije njenom licu da bi se i sama uverila. Faksimil je bio prilično zamrljan, jedino su početna slova imena i prezimena u potpisu bila vidljiva, i gledajući u to I i M setila se svega, i nasmešila osmehom punim suza radosnica.

 Kada je odlazila iz bolnice nije nikog pitala gde je nestalo pismo iz njene tašne, jer znala je da je stiglo onome kome je bilo namenjeno.