Između dva mosta

Ne, nije ovo priča o Beograđanima i onima koji to nisu, nikada ne bih ljude tako delila i da nisam Beograđanka. Ali, postoji ta emotivna „težina lanaca“ našeg detinjstva gde se scene urezuju kao filmske, samo bez trake i bez mogućnosti da se drugima prikazuju onako kako ih sami doživljavamo.

Svačiji život je neponovljiv i svako detinjstvo je posebno.

Mi, deca sa Starog sajmišta, odrastali smo dosta slobodno i bez neke velike brige roditelja. Igrali smo se od jutra do mraka, istraživali tuđa dvorišta, razgorevali maštu do neverovatnih granica. Znate ono: masti i hleba i trči u susret nekim novim avanturama. Ne sećam se da smo bili gladni i žedni, osim gladni i žedni igre.

Nisam tada znala da odrastam u blizini logora iz Drugog svetskog rata i da je taj kraj grada, meni i dan-danas najdraži, u stvari siromašan kraj. Zato nam je komšinica Radica u najnovijem modelu jaguara, ono vozilo sa dva sedišta što nisko klizi po ulici, bila pojam uspešne i bogate individue. Kada bi došla iz Nemačke, velikodušno bi nas vozila od početka do kraja ulice ne bi li zadovoljila našu musavu radoznalost, a mi o tome pričali kao da smo bili na Mesecu. Svaka kućica je imala dvorište, malu baštu, sto i klupe u nekoj improvizovanoj hladovini. Kod moje tetke Nile, u komšiluku, čitav „trem“  je bio od jakih, isprepletanih grana, sa kojih bi svako ko sedne i odmori u njihovoj hladovini mogao da se počasti sočnim zrnima grožđa. Drveće iz dvorišta moga teče Draga imalo je imena i svako bi dobio drvo na dar. Uvek sam se dvoumila između trešnje i višnje, oba lepa sa bogatim plodovima. Na kraju višnju sam smatrala privrženijom drugaricom, jer mi je bila bliža. O, da, spontano sam grlila drveće i pričala sa njima... Najlepši momenti su razgovori sa Suncem, kroz krošnje tog voljenog drveća, igra žmurke sa njim, osmesi zbog sreće koja nije morala biti definisana, već samo doživljena: titranjem lišća, nežnošću sunčevih zraka, mirisom zemlje, kao i tišinom, posebnom tišinom dečjeg doživljaja sveta oko sebe. Mir i sreća, samodovoljnost. Proći će još mnogo godina da se taj osećaj ponovo doživi i shvati da je oduvek bio u meni.

Ja svoja osećanja iz detinjstva negujem i zalivam, jer ta devojčica se baškari u meni kao najvoljenije biće. Tako bol i povreda imaju drugu boju u ovim godinama i zbog toga moju veliku zahvalnost.

Leti smo se kupali u Savi, između dva mosta, starog i novog. To kidisanje u muljevitu vodu, radost skakanja sa nekog čamca u plićaku i razbijanje u pesku( pa, ipak je plićak), jesu najupečatljiviji momenti dečje razdraganosti. A onda trk do majke, tetke, oca, teče po vruće, masne i najukusnije mekike na celom svetu. Jaoj, da mi je sad jedna takva, da sam srećna kao tada, kada ogrnuta peškirom sedim na oskudnoj travici i jedem tu pustu mekiku, vrelu, šupljikavu, posutu šećerom u prahu i buljim čas u jedan, čas u drugi most! Isti osećaj sam imala kao i prema svemu što vidim, doživljavala sam ih kao ljudska bića!

E, tako se slika tih mostova urezala u moje sećanje. Sa leve strane novi Brankov most, a sa desne stari, lepši, sa lukom kao prepoznatljivim simbolom radosti. Kada bi taj most mogao da priča, ispričao bi i jednu neobičnu priču, kako je jedna mlada žena imala želju da okonča sebi i deci život. U jednoj ruci je držala devojčicu od dve godine, a u drugoj je vukla nešto starijeg sina. Jedva je trčkarao za majkom. Žena je bila uplakana i rešena da se baci sa mosta. Nedaleko od nje, izbezumljen i pijan muškarac ju je pokušavao da sustigne i omete u toj odluci, sve sa molećivim obećanjem da neće više da pije. Ona se nije obazirala na njegove krike, jer, jednog momenta nije imao snage da je prati. Stala je na sred mosta i gledala u reku. Da nije bila tako dobra i mila duša i pomislila, ipak, da svojoj deci nepravedno oduzima život, a i tugu da ih ostavi bez majke, danas ne bih bila ovde sa vama. Tako se moja ptičica predomislila i hrabro odlučila da promeni odluku. Tata je prestao da pije. Detinjstvo je nastavilo da ređa i lepe i ružne slike odrastanja. Život uvek ima težnju da opstane, bez obzira na naše doživljaje, samo mi treba da ga zagrlimo i zaista shvatimo njegovu vrednost, poštujući staro, učeći tako nove naraštaje, jer, bez korena ne postoji ni jedno drvo.

(Priča inspirisana težnjom da se sačuva stari most na Savi)