Iznenadni poziv, proba prvog čina i odložena predstava

Senka je iz noći u noć skriveno putovala. Vešto je skrivala povređenu levu nogu u sigurnom hodu. Pod plaštom zavijena desna ruka vislila je kroz pocepani zavoj. Prekriven kapom, obris je bledio dugi ožiljak, u zarastanju. Sve je „skladno“ skriveno od pogleda, i mrak je zaštitnik.

I večeras, skrivajući tragove, hoda po razvalinama, vešto, oprezno, naučeno. Osluškuje pažljivo i najmanji šum i... Ostavlja skriveno, na mestima gde retki praćeni mirisom suve krvi, straha ledenog znoja, potraže, pronađu ili...

Ne očekuje, ali još jednu nadu protegnuće između prvog i poslednjeg koraka. Zna da pod igličastim nebom nema odsjaja , ali će smrznutim prstima leve ruke pokupiti kapi leda, premazati lice i pogled će biti manje umoran. Mrkli mrak, spavaće mu u umu, ali ko zna možda će zvezda padalica, kroz maglu zasijati ?

.....................................................................................................................................................

Na praznoj, pustoj pozornici, ispod krošnji plesao je u centru kaljuge. Ona ga je okretala u krug, ne on sebe... Sve brže i brže i brže, i odjeknuo je glas. Priviđenje? Iluzija? Mora da um je vrteo telo u padu, i pad koji je bio na dodir, čuje još jednu samoobmanu i ... I?

„Lepo plešeš, takav haos i nesklad pokreta, samo može biti ... I prelepo ćutiš, u ugušenosti svoje bujice. Predivno. I čitam, iz noći u noć sve tvoje ispisane rečenice koje se u magli isijavaju i nestanu. Posebno. I...“

Ćutao je ležeći na zemlji, nepomičan i pijan od plesa. Nasmejao se, sasvim tiho i skriveno, ustajući i osmeh bio je glasniji. Snažno se smejao, brišući blato sa desnog rukava. Smeh je izbrisao bol delova tela i sve mu je bilo tako blaženo, neponovljivo.

.................................................................................................................................................

„Odigraj nešto, samo za mene. Izbaci bujicu reči, koje niko ne sluša. Uradi sve što želiš u tebi besmislenoj noći i... Ja ću sve izbrisati. Učiniću da dan koji će doći, bude... Hajde, požuri, noć curi i čarolija nestaje sa prvim bledim zracima.“

Stajao je. Želeo je da sve to učini, ali... I odjednom, iz dubine gliba, ispod potonulih cipela, iz duboke rupe...

Probudio se sa drugim suncem, koje se ušunjalo pod drveni krevet. Budan i srećan, nije se sećao, ali bio je srećan. Poslednje na licu, ostatak osmeha, ostatak noći.

„Čuda postoje. Ne sećam se, ali lice koje dodirujem, govori mi da sve je čudo. Večeras, skriven, kroz tunel ću proći, sa druge strane pozornice ću iskočiti, večeras biću još bolji i prašinu zvezde ću držati u ruci i...“

.................................................................................................................................................

Tišina je odjekivala prazninom, kružila i vraćala se. Svaka izgovorena tihost, vraćala se i lepila po iscepanom, blatnjavom kaputu. Bio je tužan. Bio je ogorčen. Bes je goreo iz njega. Noktima je strugao smrznuto blato, nožićem iz džepa, rezao je odsjaj mesečine u smrznutoj vodi.