Ja, Roberto

I narednih nekoliko dana provešće Roberto na isti način, obilazeći knjižare.

Beše ponedeljak, tiho predvečerje, primećen je u onoj mamutskoj knjižari nalik na lavirint, na početku Knez Mihailove. Preturao je po policama i zvarao okolo ne bi li video šta se najviše kupuje, po običaju već, izgubivši pojam o vremenu.

Taman je uzeo u ruke Zimski dnevnik Pola Ostera, kada mu je zazvonio mobilni. Marija.

– Mogu da se kladim da je genije zaboravio da večeras ima književno veče! – reče glasom oštrim kao mačeta, poćuta onda nekoliko sekindi, pa procedi kroz zube:  

– Naravno da jeste. Inače ne bi bio genije...

Roberto opsova, pa se opali šakom po čelu još jače nego onomad u „Delfima“.  

– Književno veče?!... Kakav sam ja idiot! Kako sam nešto tako važno mogao da zaboravim?

Brže-bolje zahvalio se Mariji što mu je spasla život i požurio kući.

Ne paniči! Stići ćeš na vreme – bodrio je sebe ušavši u stan.

Presvukao se na brzinu, popio čašu mineralne, upalio računar i odštampao jedan odlomak iz Nojeve barke.

Videće onaj naduvenko s kim ima posla. Ha-ha, ima da zine od čuda.

Nekoliko minuta kasnije na uglu Bulevara i Batutove zaustavio je taksi.

Na zadnjem sedištu ljubičaste opel askone brojao je do hiljadu i nazad i pucketao prstima. Laknulo mu je tek kad su prošli preko Terazija.

Pred ulazom u Kolarac ugledao je Glavucka. Cuclao je elektronsku cigaretu i gledao u mobilni.

– Konačno stiže genije, a taman sam pomislio da je odustao od Nobela – reče pružajući mu ruku.

– Valjda si već shvatio da geniji nikad ne odustaju. U tome je razlika između nas i običnih smrtnika – uzvratio je Roberto.

Uđoše potom u zgradu, pa produžiše stepenicama na prvi sprat.

Sala je bila poluprazna. Roberto je seo u prvi red. Vrpoljio se i gledao okolo. Sve sami pisci početnici, nekoliko njih o čijim delima se sporadično pisalo i govorilo, i par afirmisanih prozaista.

Glavucko je zauzeo svoje mesto. Na bini, za stolom,  kočopereći se pored još dvojice, Robertu nepoznatih domaćina večeri.

Sačekali su još pet-šest minuta da pristigne još koji genije i književno veče moglo je da počne.

Prvi, uzevši reč, Glavucko se zahvalio i piscima i publici na ovako lepom odzivu i poželeo svima ugodno veče. Potom je prozvao prvog od najavljenih literata, Makarija Ticu zvanog Vagabundo, koji se proslavio pobedivši na nekoliko književnih konkursa. 

U dugom nizu smenjivaše se piskarala za govornicom, međutim, smrknuta lica i tugaljive reakcije publike ukazivali su da će ovo biti još jedno veče izneverenih očekivanja. Sve sâm kliše, mnogo opštih mesta i već viđenog; bledo, ofucano, dosadno i nedorečeno.

Naš junak je ovako nešto upravo i priželjkivao, s nestrpljenjem čekajući da na njega dođe red.

– Dragi prijatelji, sa posebnom zadovoljstvom mogu da najavim Branislava Rodića Roberta, čija proza vas zasigurno neće ostaviti ravnodušnim. Izvoli, majstore, pokloni se i počni.

Kada je izašao za govornicu, majstor se poklonio i samo što nije zaustio, kada se odnekud začulo pljeskanje. U četvrtom redu, tik do vrata, ugledao je Mariju, smejala se i namigivala mu, ne štedeći dlanove. Osetio je kako mu srce raste u grudima.

Pošto je naš junak dobio krila, nasmešio joj se, nakašljao se i onda rekao kako će pričitati odlomak iz svog romana Nojeva barka, čiji je on ujedno i glavni junak. Beše to ona epizoda kada je, nakon pičvajza na gradskim ulicama, majmunoliki vlasnik knjižare uperio u njega pištolj, smatrajući ga agresorom.

Kada je završio sa čitanjem, aplauzi i povici: „Bravo, majstore!“ ispunše salu. Roberto nije mogao da veruje šta se dešava, da li su ovi skrenuli s pameti, ili je on konačno sazreo kao pisac. 

Potražio je pogledom Glavucka, ovaj mu je klimnuo glavom u znak odabravanja.

Marija je blistala.

Dakle, to je to. Konačno ću i u književnom svetu biti ono što uistinu jesam: ja Roberto! – sav ushićen rekao je samome sebi.

Ozarena lica žurio je u zagrljaj Mariji, dok je od kolega primao čestitke.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“