Jabukovača sa drveta spoznaje

Kako se podigao sa nje, filozofskim pogledom se osvrnu na svoju ulegnutu fotelju, koja je dobila oblik njegove pozadine, kao neko životonjsko leglo.
" Ispiliće se ovde jednog dana nešto", govorila je često njegova majka, stara žena, oštrog jezika, a okruglog lica, sa malo bora, s obzirom na njen broj godina, toliko glatkim, kao da ga je "mazala puterom". Gledao je u nju, kao u sebe da gleda, mada fotelja i jeste deo njega. Tu je mnoge misli provrteo, premeštajući se s jedne polovone pozadine na drugu. Koliko je samo genijalnih rečenica podvukao, svaka zlatna i vredna za pamćenje. Sve ih je doživeo, kao svoje. Njemu je filizofija u malom prstu, samo to profesori nikako da uvide. E, zato je i došlo do ovog momenta, kada ga je filozofija, umesto da ga "podigne", spustila na nivo onog koga zovu "večiti student". A ustvari, sve je to čist nesporazum, zbog neprepoznatljive i nepriznate "materije" u njegovoj glavi. I što je najgore, neiskorišćene. Menjao bi sve desetke u index-u koje nema, za jednu, jedinu stranicu ili tri, barem, u nekoj od knjiga savremene filozofije. Zašto mora da se složi baš sa svim tim egoistočnim teorijama, da bi položio ispite i konačno "otkačio" fakultet i dobio zvanje, a onda, verovatno i autorizaciju svoje teze.
Ta rupa u fotelji ga duboko dirnu, dublje od same rupe i podseti na prazninu u sebi. Miris slatkog kuvanog kupusa sa šporeta mu podri još više tu provaliju u stomaku, te oseti neverovatnu glad.
" Kevo, aj' mi sipaj tog kupusa." doviknu prema kuhinji.
" Nisam zapršku stavila. Čekaj malo! Nećeš umreti od gladi, ne boj se!"
" Neću, ne bojim se. Samo ću da zakovrnem od gladi!"
" Ti radi svoje, ja ċu svoje. Ja zapršku mećem kad joj je red, a ti zakovrći i izvrći se do sutra".
" Do sutra bi mi popa zvala i daće pravila, pa bi taman bilo i kupusa za ožalošćene"
" Ala ti lupaš... - dođe iz kuhinje majka, brišući ruke o kecelju."
Nije lupilo, ali je u tom momentu zazvonilo na vratim i prekinulo "konstruktivni" razgovor između majke i sina.
" Ko je? " potrča ona do vrata, ne dobivši odgovor s druge strane.
" Aaaa, poštar Stanko" reče glasno, da i sin u dnevnoj sobi čuje, kada ugleda starog poštara Stanka, koji još čeka svoju penziju. Da mu je da doživi da mu i njemu neko donese ovako, na ruke.
" Evo, penzijicaaa! Da brojim?" prošišta Stanko kroz zube, koji su ličili na porušenu tarabu.
" Pa, broj..."
" Pa i jeste "penzijica". A šta ima da broji, nema tu mnogo da se nabroji. Da nije uvećana od prošlog meseca?! Što, bre, maltretiraš čoveka?! Čika Stanko, uđite, sedite. Da popijete jednu? "
" Eh, ako sednem, nema mi više ustajanja. Da iskoristim što sam se ovako udrveneo, što sam kao na štapu, pa da podelim još ovo preostalo. I, gotovo za danas..."
Ode udrvenjeni poštar Stanko niz stepenice, malo nakrivljen od teške torbe.
" Ufff, dok on dočeka svoju penziju, ima da ga dokrajče tuđe." reče majka, podigavši bradu, u znak odobravanja samoj sebi.
" I šta ċemo sad? Može pljeska, ona jedna kod "Mike"? Pa i za tebe! Da trknem?"
" A kupus? "
" Pa i kupus... Ali kao prilog."
" Evo, uzmi " izdvoji nešto novca i pruži mu, pogledavši ga pravo u oči, kao da treba da iz tog pogleda sazna šta mu ima reći.
" Ih, samo ovo svom jedincu?!"
Ona ga opet pogleda, ovog puta tako da je sevnula sva bistrina iz njenih očiju. Znao je da je tu došlo do onog momenta kada stigne u "zabranjenu zonu".
Izašao je na ulicu i osetio miris teške magle u najavi, koja nikako da se spusti. Stanje napetosti i iščekivanja ničega. Kako novac utiče na sudbinu čoveka? Taj papir ima veću vrednost od ljudskog života od krvini mesa, od prirode stvorenog. Obezvređeno je pogledao sebe u izlogu pored koga je prolazio. Prezirao je taj izlog, uvek tako "nadžidžan". Stao je naspram somotske jakne i teksas pantalona okačenih na lutki bez glave, pa je izgledalo kao da se "obukao" u njih. Cena na reveru jakne, kao značka, njemu se locirala tačno na centar grudi. Kao meta na bojevom gađanju nekada, na vežbi ONO i DSZ. Sklonio se od tog vražjeg izloga koji mu se nikad nije dopadao. Pošao je dalje. Činilo mu se da više i ne oseća glad. Kao da je glad bila gladna njega. Vodala ga je ulicama... do druge, treće... do onog ćoška, pa poprečnom... dok nije stigao do one, sa naglom nizbrdicom, gde se uvek spoticao, jer mu stopalo nikad nije znalo precizno odmeriti blizinu tla.

Kafana, "Stara rupa", što je bio njen nezvanični naziv, sa tim kariranim stolnjacima, ali onaj, sitni karo, a odozgo zapečaćeni flekama od paradajz čorbe. Ćale ga je vodio na koju rakijicu, još od kada je bio dečak. Naravno, sinu sok, dok je otac rakijicu "ukrštao" sa kolegom s posla i Banatskim rizlingom.
" Livci moraju i da naliju!", govorio je.
" Mora malo taj metal u grlu da se spere." A eto, opet....završio s rakom grla... Koliko puta ga je vodio za ruku, tako mali, nakon nekoliko sati sedenja u toj kafani. Ta uzbrdica mu je bila najgora, trebalo je da mu održava balans, tom, ne baš tako krupnom čoveku, jer svaki pijani čovek je teži nego trezan, u bilo kom smislu. Mada, za neke važi baš obrnuto. Neki trezni namćori, kada popiju, postaju zabavni i veseli ljudi što vole ceo svet.
" Ući će, nego šta će. Otkad mu otac leži na Novom groblju, niko još nije, onako, pošteno, "prekrstio" ovo mesto. Valja se, da on, kao njegov naslednik po naginjanju porocoma, ali, onim odabranim, "gospodskim", osvešta ovu staru kafanu. Jedina je ona i ostala u okolini. Uskoro će i nju da pretvore u neku radnju ekskluzivne robe, banku ili bar menjačnicu, ko zna šta...Samo se zna da tu neće biti više kuća za čoveka koji bi da popije koju i na miru promisli o svrsi żivota.
Możda svrhu života neće ni dokučiti, ali će zasigurno biti obogaćen raspoloženjem iz nekoliko čašica jabukovače. Da uđe, još jednom...za ćaleta, da nazdrave...
Seo je za onaj sto do prozora. Konobarica je nova, nije "ona naša". Ćale mu je govorio da je konobarica posebna kategorija žena. Nije tvoja, a nije ni da nije, ali..." Tu je podizao prst za pozornost na sledeće reči :"nije ni od "onih", pa je na tom mestu obično namignuo. "To je žena s kojom možeš da zamišljaš sve što bi sa nekom ženom, a i ne moraš. Dok ti sipa piće, čak i ovako, drsko, kao ova naša, dok stavlja na sto petu turu, ti nju, prosto...obožavaš. Ona ti je tada svaka žena na svetu."
" Ćale, meni se čini da će ti Ružu posle još jedne ture voditi kući. A keva?! "
" Keva je moja briga i moja žena! Nju ne diraj!"
" Da, ali šta bi keva mislila kada bi konobaricu..."
" Nema ona šta da misli. Sve sam joj dao, samo da ne misli. Njeno je da bude moja žena i tvoja majka!"
" Ej, ćale, i ona je živa duša."
" Duša...e, sad si rekao pravu stvar! Ona je moja duša... jer ja svoju više nemam... Izgubio sam je...u čašicama rakije..."

Sedeo je tako i čekao da mu nova konobarica priđe.
Njegov otac je bio radnik, nije tražio puno od života, samo malo zadovoljstva, a i zbog toga je često osećao krivicu. Majka isto tako, sve do onog dela sa zadovoljstvom. Ili je ona sa životom napravila kompenzaciju, pa je dobila porodicu, kao njeno jedino zadovoljstvo. Tu se "ušuškala", nije ni morala da razmišlja. Baš to što ćale reče. A i kad bi pa mogla da stigne da misli o tome...
Ni ona, a ni ćale mu nisu rekli ništa na to što je upisao studije filozofije. Nikako se nije uklapalo u njihovu životnu filzofoju, jedne obične, radničke porodice, ali su ipak bili ponosni na svog sina, na svoj način. Nisu davali ništa ni na to što su se studije odužile, pa je bio predmet ogovaranja šire familije. On je mogao tako "do veka", ali je i njemu samom već bilo dosta. Treba raditi, biti od koristi. Ovo ne vodi više ničemu. Ionako je i tu, na fakultetu, bio nekako drugačiji, nije se uklapao, pored tih umišljenih generalskih sinova, foliranata sa knjigom ispid miške. Oni su pozeri filozofoje. A on je studije shvatao kao mogućnost razvoja sopstvenih misli, a ne nametanja tuđih, a još manje, da bi u reveru mantila, onog, nonšalatno širokog, simboličnog za tu vrstu intelektualaca, imao vizit kartu, na kojoj mu, pored imena, stoji "diplomirani filiozof".
Ionako u filozofiji ništa nije dokazivo i nema aksioma. Filizofija nije matematika. Kad bi filozofi matematiku sasvim uzeli pod svoje, a već su je se dohvatili, svet bi bio blizu haosu. Što bi učio citate i misli onih u kojima se nije našao?! Od svih filizofa, može se reći, bio je najbolji ortak sa Sioranom. Ta njegova beznadežnost mu je tako bliska. Ali, nije to ona pasivna, već osvešćena nemoć pred već predodređenom sudbonom, koja u sebi samoj nalazi svrsishodnost i aktivno pomirenje s njom, koliko god to apsurdno zvučalo, jer je uviđa i razmišlja o njoj.
Čak je i njegov otac mislio, dakle, i njemu filozofija nije bila strana. U mnogo čemu je bio u pravu. Na primer, čemu sva ta ispravnost po svaku cenu, ako pritom nikakvu štetu drugom ne nanosiš? Po kom osnovu je on, njegov otac, bio poročan, za komšije, a oni gurali nos u tuđa posla i bili oličenje morala?! I ko može da tvrdi da je onaj što leži sada pored njega u istoj parceli, sa velikim mermernim spomenikom i krstom koji je natkrilio tri reda grobova oko sebe, živeo kako mu na epitafu piše, kako je "plemenita duša, među anđelima mu mesto..."
Seti se omiljene misli, koju je i Sioran, njegov drug filizof, voleo da pomene:
"Onaj koji naginje bludu, sažaljiv je i mekog je srca.
Oni koji naginju čistoti, to nisu."
Sv. Jovan Lestvičnik.

Mlada konobarica u farmerkama s rupama ga upita "šta bi hteo".
"Šta bi hteo? Jel' ona njega zeza? Kakvo je to obraćanje?"
Poručio je jabukovaču, a šta bi drugo.
Gledao je za njom, pomislivši kako se ona ni pošto ne uklapa u teoriju o "onim" ženama, o kojima je ćale pričao. Kada je donela piće, donela je sve s računom.
"Kakav nedostatak osećaja za gostoprimstvo! Pa, šta ona misli, da mu "ona" odredi koliko će popiti?! Da navrne jednu, plati i - marš napolje! Ili joj se čini slabim platišom, pa da naplati bar tu jednu. E, to neće moċi...Ne, nikako nije ona od "onih"! Pa, ovo je toliko nevaspitano i priglupo, ograničeno!" Osetio je prezir koji ga je svog preplavio i poručio još jednu, klimnuvši glavom, pokazujući na praznu čašu. Nije hteo da je udostoji ni reči. Sklonio je onaj papirić iz fiskalne kase besnim pokretom nadlanice. Tako je i treći, peti...Devojka mu je uredno donosila, svaki put sa računom. "Ovo je već nadmetanje, kao u areni. Kako ti meni, tako ja tebi. Zub za zub... Do poslednje kapi... E, jesmo dotle došli?! Pa, pola kevine penzije da dam zbog isterivanja pravde?! Ili đavola?!
" Što uzmeš, to daš", govorio je jedini njegov pravi drugar, Ѕѕjoš iz osnovne, Marko, Mare, koga su zvali Mare iz Marinkove Bare, po istoimenom kraju Dušanovca, gde je odrastao. Na njegovo, a i sopstveno veliko čuđenje, Mare je upisao ekomomski fakultet.
"Aktiva i pasiva, pa onaj bilans dole, e, to to je život. Džaba to sve tvoje filozofiranje." pokušavao je da opravda njemu, a i sebi, svoj izbor fakulteta. A i nije bio njegov, već njegove tetke, koja je radila kao daktilograf, želela oduvek da završi fakultet, a nije, udala se...
On je po tom principu i živeo, Mare, iako nije dostigao ni punih 25. Dugo već mu se smeje, "odozgo", tom "njegovom filozofiranju". Jer, Mare se odazvao na poziv. "A jedan poziv menja sve", kao što reče jedan, takođe filozofski nastrojeni roker, na čije svirke su zajedno išli. Interesentno da ovi što razmišljaju o životu, ostanu tako da tavore, godinama, a oni što žive bez predumišljaja, brzo naprave presek, pa "kom' obojci, a kom' kopačke" kao što je govorio. "Žuti žutuju, a crveni putuju". I eto, Mare je podvukao svoj konto života crvenom linijom, tamo negde, u Bosni, u kojoj nikad pre nije bio. Tako mu, valjda, raspoređeno po nečijoj komandi. A šta Bog kaže na to sve?!
Ništa, ćuti, "kulira" i tera svoje. Da nije svega ovoga, ljudskog beznađa, onih koje je On stvorio po svom liku, onda bi On morao da oseća to beznađe. A to ne bi valjalo za jednog Boga, nekako, ne ide. Zato je svu tu patnju i stvorio, da po ravnoteži (koju čak ni On, kao Bog nije smislio), ima njih, umesto kojih će On biti srećan, a oni (čitaj "mi"), neka žive, tavore, čekajući kraj, svako svoj.
Pokupi sve one papiriće od računa i zatraži olovku od konobarice "rupičaste farmerice". Toliko mu bar duguje. Donese mu olovku.
Pod uticajem jabuke, ali ne one kakva je pala Njutnu na glavu, kako kažu, ova je bila u tečnom stanju, pokuša da ispiše citat koji se uklopio u ove malopređašnje misli. A i što bi on mislio, kad je Sioran sve to jednostavno rekao, a on ne može da odoli, da te mudrosti ne stavi na poleđini cene rakije od jabuke, koju je uprao ispio.

"Bože, bez tebe sam lud, a s tobom još luđi.'

Nije došao ni do onog drugog dela rečenice "a s tob...." , već se sruši sa stolice i pade pored stola. Konobarica vrisnu, izađe ispred da zaustavi prvog prolaznika i upita ga koji je broj hitne, jer u kafani nije bilo nikog sem njih dvoje, on je bio jedini gost. Zaustavljeni prolaznik je bio zaustavljen samo na tren. Pogledao je u nju "belo", vratio glavu u prvobitni položaj, pa je, poput mehaničkog robota nastavio niz ulicu. Ona je, izbezumljena, pozvala gazdu, koji joj je, inače, i naglasio da ga zove samo u hitnim slučajevima. Gazda je zvao hitnu od svoje kuće. Došli su istovremeno, on, gazda, i hitna pomoć.
Odneli su ga na ispiranje stomaka, pa pravo u stanicu na treżnjenje, jer nije imao ličnu kartu.

Kada je tog jutra ulazio u kuću, plašio se, prvi put je osetio strah, pravi, od života, ne od kraja. Plašio se kako će i hoće li zateći majku. Kako je ona preživela što ga nema cele noċi?
" 'Ajde, 'ajde, očev sine! Naspava li se tamo bar pošteno? Dadoše li doručak? Nisu, dabome da nisu. 'Ajde, skidaj patike, pranje ruku, pa navali! Prżenice su na stolu! Volja ti sa slaninicom, volja ti sa pekmezom! "
Pprišao je majci i poljubio je u kosu. Rekao joj da je ona "žena nad ženama, keva nad kevama!"
" Nema svet takve! Duša...u pravu je ćale!"
" Šta je ćale u pravu?"
" Sve! Sve je u pravu!"
Seo je za sto srećan što mu je ipak dat izbor - prženice sa slaninom ili pak, sa pekmezom. A on će odabrati treću opciju, obe! Najpre slano, pa će zasladiti kevinim pekmezom od šljiva.
Sledećeg jutra je uzeo oglase da se prijavi za prvo traženo mesto koje se nađe.

Nedelju dana nakon toga, ustao je neuobičajeno rano, nije se još ni razdanilo. Žurio je da stigne u prodavnicu velikog lanca marketa, i to nemačkog. Nekada se išlo u Nemačku, na pečalbu, a sada Nemačka dolazi nama. Pa, super, što se mora, jeste teško, al' ajd' da se pravimo da nije. Zvanično je bio magacioner, što je podrazumevalo mnogo fizičkog posla, uključijući i nošenje gajbi enormne veličina. Nisu bile ni nalik onima sa sela, u kojima su mirisale dedine jabuke za kotao. Eh, jabuka... I onda skrenu misli, sedeći u ćošku magacina u kome se osećala neka kiselina od truleža, udružena s hemijom. Ili je to bilo kiselo u njegovom želucu? Pomislio je na svog najboljeg kolegu sa faksa, nedovoljno priznatog, kao što je i on sam, filozofa Siorana, možda zato što je bio poreklom Rumun, nije bio francuski "nobl" a eto, za druga ga je prihvatio Beket. To je onaj što čekaše Godoa.
Setio se da je negde našao njegove crtice iz života, jer on je svoju teoriju i živeo, a to je ono što je njemu nedostajalo, što ne može i sebi da priušti.
Pa tako, reče Sioran, prepričavajući jedan njegov razgovor sa nekom ženom, koja je verovatno želela da "ona" njemu objasni šta je on mislio.

"Vi ste protiv svega onog što je stvoreno nakon poslednjeg rata“, reče mi jedna vrlo upućena dama.

„Prevarili ste se u datumu. Ja sam protiv svega što je urađeno još od Adama.“

Ivana Đorđević
21. Maj 2024.
u Beogradu