Jagnje (Odlomak iz knjige „Čudovišta su pobegla iz bajki“)

-Jesi mi donela cigare?-upita Antal Milicu, kad je došla do njega na imanje, gde je radio kod gazde.

-Jesam. Evo, i nešto sam ti donela da jedeš, spremila je mama za oboje. Rekla sam joj da ću biti s tobom ceo dan.-reče Milica.

-Nisam gladan..nervozan sam.

-Šta ti je? Jesi li se opet svađao sa Ljubišom?

-Ma jesam. Pusti đubre. Opet mi nije dao pare..stalno ima neki izgovor, a već mi je dve plate dužan.-reče Antel, a bes mu je pokrivao lice.

-Ma,dobro,..daće. Ne brini se ljubavi. Kod mojih smo, nisi gladan...

-Pa, ne mogu da se oslanjam stalno na tvoje. To sam ja zaradio sa svojim rukama, a treba da stalno očekujem milost od tvojih..da se grebem za cigare koje tvoj tata pravi, da se hranim..nisam navikao to. Jako rano sam bio prinuđen da zarađujem za sebe.-reče Antal, bes ga je sve više obuzimao,a Milica ga je gledala kao da ga prvi put vidi. Iznenađena, koliko agresije se skupilo u njemu.

-Znaš šta mi je rekao?

-Šta?

-Rekao je:“Šta si zapeo? I ovako ćeš odmah potrčati u kafanu i dobar deo će brzo otići.“

-Pa, seća se kakav si bio, dok si bio sam. Sad je druga priča..imaš mene, a i ovo dete koje će doći.-reče Milica i uhvati ga za ruku, privlačeći je svom stomaku u pokušaju da ga smiri. Ruka mu se zadržala par trenutaka na stomaku, brzo je trgao i skočio sa ćebeta na kojem su sedeli.

-Nemoj i ti da mi sad soliš pamet. Ovo je moj život i ja ću ga živeti kako hoću, a njemu ću da se osvetim.-reče i pogleda u pravcu stada ovaca koja su pasla u blizini.

-Šta ćeš da uradiš?-upita Milica.

-Sad ćeš da vidiš.-reče i zgrabi jednu motku koja je bila u blizini. Prišao je stadu i odabrao jedno jagnje koje je trčkalo oko svoje majke. Zamahnuo je snažno motkom iznad glave i udario jagnje koje se srušilo na zemlju.

-Neeeee!-vrisnula je Milica. -Nemoj, molim te! Nije ti ono jadno krivo.-reče Milica, sad već i kroz suze. Antal se nije obazirao na njene povike, nastavio je sa još par udaraca, dok se jagnje nije skroz umirilo, a ovce razbežale po livadi. Stajao je iznad trupla nesretne životinje, skroz miran, kao da nije uništio život jednog bića. Milica ga je posmatrala ne verujući šta je videla, a iz očiju su joj izlazile suze. Antal se sagao, podigao truplo i odneo ga do obližnjeg žbunja, gde ga je sakrio. Potom se vratio do Milice, da je umiri.

-Ej! Ajde smiri se. Pa to je samo jagnje!-reče, dok je pokušavao da je zagrli.

-Samo jagnje? Pa to je živo biće,a ti si ga ubio. Šta ćeš sad reći Ljubiši? Kakav izgovor.

-Ništa. Reći ću da je slomilo nogu i da bi se i ovako mučilo. Nekoliko puta se to dešavalo i uvek sam ovo radio. I on mi je kazao to da radim.-hladnokrvno joj je odgovorio. Gledala ga je još uvek ne verujući čemu je prisustvovala, a neka tiha jeza joj je prolazila kroz telo.

-Nemoj više nikad da ti padne na pamet da tako nešto uradiš kada sam ja tu.-reče mu.

-Neću. Obećavam. Nisam razmišljao..jednostavno sam pukao. Nemoj tvojima da kažeš, ili im reci da je bilo bolesno,ili tako nešto…molim te. Tvoj tata će odmah da mi drži predavanje, a to mi smeta. Sutra ću doneti ašov, pa ću zakopati jagnje da ne smrdi, a i životinje da ga ne razvlače po livadi. Ajde daj da nešto pojedemo sad…zaboravićeš brzo ovo. Milica je vadila iz torbe ono što joj je majka spremila da ponese, još uvek ne shvatajući šta se to u njemu desilo da tako eksplodira.