Foto: 
autor nepoznat

Jakovljev put svile

Verovala je da kad se zavuče pod njegove otežale krošnje i ostane dugo, dovoljno dugo da male bubice počnu svoj magični ples, da će se probuditi u čauri,obmotana svilenkastim nitima. Dudovi su rasli svuda oko nje, u parku kod česme., u dvorištu Doma armije koje se graničilo sa dedinim i gde su u tople letnje večeri preskakali ogradu i krili se pod dudovima da krišom puše, prve cigarete napravljene od kukuruzne svile ili ukradene iz pakle starije sestre. I ona je išla i krila se zajedno sa svima, ali nije uvlačila dimove i pravila se da joj ne smeta, kao ostale cure koje su tako htele da dokažu da su odrasle. Ona je i dalje bila mala, mada velika, ona devojčica što sanja da će kad poraste pronaći princa i nositi samo svilu. Verovala je da će joj bubice koje grickaju lišće pomoći u tome. Da će je obmotati svilom još od malena , da se navikne. I preskakala je vešto ogradu svake večeri, ali nekako te bubice nikada nisu tu spavale. Izgleda da su i one preskakle ogradu i odlazile u neku drugu krošnju.
Izveštila se da prva stigne pod beli dud, iskusno samo je taj birala, jer na kraju čekajuće avanture sladila bi se belim dudinjama koje nisu ostavljale trag. Tako da je mogla da sakrije od majke gde je bila. Drugi su se borili za crne sladje, ali sa izdajničkim tragovima za sobom. Nikako nisi mogao da kažeš nisam jeo kada su tragovi crnila jasno govorili gde se njihova avantura završavala. Deda bi gundjao što ne paze to devojče, već lunja i skita noću. Noć nije još dobila ni obrise tame, ali vreme za povratak kući je otkucavalo. Kad se onaj globus na TV dnevniku zavrti svi su morali da budu kod kuće. Neko bi prošao samo sa grdnjom a oni plavi oko usana ponekad bi poplaveli i po nogama i onom mesu, debelom. gde se iste završavaju.
Baba je govorila dedi da ode kod Predsednika (opštine) i da poseče ove divljake, crne i bele, što samo prljaju ulicu i park i da ga moli da posadi (!) jakova.
Niko nije znao kakvo je to drvo, i zašto hoće da im uzmu i hlad i slad. Dok taj jakov poraste porašće i oni.
I više im to bežanje i preskakanje ograde neće biti slatko. A bogami ni lako.
I poraste mala, velika devojčica. Al u svilu se ne obuče. Kada su neki novi klinci počeli da usred gradskog betona grickaju bele dudinje, samoniklo drvo ispred zgrade i tako je čuvalo njenu mladost, od slučajnog prolaznika ču priču o jakovu.
„Imao neki gazda drvored ispred kuće od dudova. I nazvao ga Put svile. Ali meštani ko meštani, pobuniše se što prlja ulicu. I gazda Jakov naredi slugama da svake večeri pokupe opale bobice, operu
cigle poplavele od soka zgaženih dudinja kako bi sokak ujutru osvanuo čist. Gazda Jakov nije doveka bio gazda, uzeše mu sve, i kuću, i imanje i drvored, ali legenda o dudu i Jakovu ostade da živi. Samo dud jakov(ljev) daje svilu. Bubice neće da pletu kad je prljavo“.
Dopala joj se priča. I poče da traži svog Jakova. Ko zna možda se ipak učauri i probudi u svili.
Jakov je to!

Komentari

Komentari