Jaz na stepenicama

- Videla sam te juče na stepenicama!

Prolazeći kroz drvored lipe opojni miris zagolicao joj je nozdrve. Miriše na juni, na pčele, na Savu(Stojkova). Ipak najviše miriše na njega. Vižljastog momka koji sedi na stepenicama i pljucka. Omiljeni „sport“ beogradskih mangupa kojima je taj vid gradjanske neposlušnosti jedini oblik otpora, nepristajanja na kalupe. Vidjao je to u stripovima sa likom onog Hrvata, kako su tih godina zvali Dylan Doga. Zemlja u sankcijama, od suseda se moglo prošvercovati ponešto od toga. Nabavljao ih je na crno i rastao s njime i uz njega, preskočivši mnoge faze u razvoju dečaka. Odjednom je postao muškarac. Mužjak koji gleda, i sluša. Majku u suzamu, nežnu, krhku. Lepu i njihovu, ne njegovu; a ipak je onaj čereči svaku noć. Otac kasapin. Majka jagnje. Grize šake i budi se sa bojom trule višnje na usnama. Da ne čuju on i brat. A čuli su je. Svaku bogovetnu noć. I svaku isto poželeli: da ubiju tog dundjera koji skrnavi njihovu Madonu.
Jednom je stariji rekao:
-Sad je vreme da ga se oslobodimo, premladi smo za zatvor, nemamo godine čak ni za dom, popravni. Možemo zajedno ako hoćeš.
Ali , nisu.
Ostarili su i nisu razumeli. Vremenom su poželeli da kazne sve druge žene koje nisu njihova majka. Gledali su krišom one noćne kanale sa slikama golih ženskih grudi, zadnjica i rodnica, želeli su da ih sve čereče isto kao što je otac majku. Porasli su verujući da će se stari jednom umoriti. Ako oni budu kažnjavali druge majke, sestre, žene, tetke da će stari pomisliti da je vaspitao momke kako treba. I da ima dostojne naslednike. Tako će njihova majka biti poštedjena.
Ali život nije film. Ni strip. Niti je ptac prestao, niti su oni, kinjeći druge, spasili majku. Stvarali su svoj svet virtuelnih osvajača, zavodnika, mučitelja i branitelja, gubili kontakt sa stvarnim svetom. I životom punim mirisa, ljubavi, lipa, treptaja pčelinjih krila, kapi znoja iznad nausnice.

Dok jednom nije sreo nju. Nju koja ga je neodoljivo podsetila na majku. Glasom, i stasom. I ožiljcima. Ranama koje više ne bole ali i ne zaceljuju.Odmah su se prepoznali. Povezali. Ukopčali.

- Nju ću da čuvam.- prva misao – Da je pazim i štitim, nju otac neće moći da povredi.

I priglrlio ju je kao svoju, i ona njega. Ćaskali su danima, očijukali, flertovali po malo, pili kafu i čaj, marokanski. Lamentirali svako nad svojim uspomenama, kratili duge noći, produžavali sumrake... Do svitanja…

...

- Videla sam te danas ispred škole. Naše.
- ?!?
- Da, da, gledala sam te iz „Parka“. Na stepenicama. Osme.
- Za mene će to zauvek biti Treća.
...

Generacijski jaz. Ona će njemu biti treća, za sad, on će njoj biti osmi, zauvek.