Jedan plus jedan su dva plus jedan su tri

Noć sam proveo u slatkom, toplom i nežnom Anđelinom zagrljaju, isto kao i nekoliko prethodnih. Bili smo ona i ja u gro planu, a svet pretvoren u kulise, kao savršena scenografija za našu erotsku idilu.

Sve i kada bih hteo da se odbranim od nje i njenih čini to sad više nije bilo moguće, ona je već uveliko bila zauzela ono privilegovano, uzvišeno mesto apslolutnog gospodara moje unutrašnje stvarnosti. Ona – čarobnica, med i otrov u isti mah. Biće bez kog za mene dan više nije bio dan, a noć više nije bila noć. Zbog kojeg vam ludost nadire u mozak iz svih pravaca, naročito iz onog odozdo; biće koje vam je izmaklo tlo ispod nogu, pa vam se čini da ste tuđom rukom vođeni. Njenom čarobnom rukom! Kojom upravlja vašim životom.

U jednom trenutku, međutim, trgoh se iz sna. Bog će znati kako sam se setio ona dva primerka Biblije, jednog kod Žapca, drugog kod Šekspira. Ta dva za mene dragocena primerka! I kada danas na onoj smaračini u Domu molitve budem dobio još jednu, imaću ukupno tri Biblije. Kako će Anđela biti srećna kad joj ih budem doneo! Pustiće me da se naslađujem onim njenim razigranim sisićima do mile volje. I ko zna šta još da joj radim. A i ona meni! Možda je baš danas taj dan, moj srećan dan. A, šta ti misliš o tome, Anđela? Hoćeš li danas  ispuniti ono svoje obećanje, znaš ti koje, rekla si ako budem dobar, pa zar nisam dobar? Zar nisam najbolji?...  

Do jutra oka više nisam sklopio. Od sreće! Zaspao sam tek negde oko pet i probudio se nešto posle pola jedanaest. Smazao onih nekoliko prženica koje mi je keva ostavila za doručak, istuširao se hladnom vodom, što mi je već bilo prešlo u naviku, i klisnuo van, sa paklenim planom u glavi. Smislio sam kako da od svojih pajtosa pokupim njihove primerke Biblije pre nego što, pre ili kasnije, završe na nekom smetlištu. 

Podrazumeva se, nije dolazilo u obzir da im istrtljam nešto o meni i Anđeli. I to iz više razloga. Prvo, što bi me oni ubili od zezanja. Drugo, što bi bili vraški ljubomorni što imam aferu sa najboljom ribom u kraju. Treće, što bi onda navalili kao mutavi da se i oni ufuraju u njen kazneni prostor.  Četvrto, što u slučaju svog sasvim izvesnog neuspeha (videti tačku broj 3.) oni ne bi mogli da prežive takav blam, i, logična stvar, ne bi se smirili dok mi kod nje ne bi zašpržili čorbu nekom svojom idiotskom intrigom...

Dakle, neću im je ni pominjati, ona će i dalje biti moja slatka tajna, čvrsto sam bio odlučio.

Prvo sam otišao kod Žapca, a zatim kod Šekspira. Obojici sam ispričao kako moja tetka jednom mesečno putuje sa Crkvom na razne ture po Srbiji i Crnoj Gori, u obilazak manastira (što je bilo tačno), i baš ovog vikenda ide negde pa je prihvatila moju ljubaznu molbu da, ako može, usput utopi naše Biblije, nove su i nekorišćene, a budući da stalno ide sa istim društvom to joj neće biti blam (što je bila notorna laž), a mi ćemo tako zaraditi neku kintu. I jedan i drugi rekoše da je to super, svaka mi čast kako sam se toga setio. Dodavši pri tom da nisu ni sanjali kakav preduzetnički genije čuči u meni. Odblejali smo potom neko vreme u parkiću ispred Šekspirove zgrade i razišli se.

Jedan plus jedan su dva plus jedan su tri – što se mene tiče, ne može biti bolje!  

Sad je trebalo otići na onu smaračinu, po treći primerak Biblije. Ali kad samo pomislim šta me sutra čeka iza onih Anđelinih vrata raja, na sve pristajem, pa taman i da mi se svi oni gnjavatori tamo poseru na glavu.

U Dom molitve sam došao tačno u minut, klimoglavnuo onom smešnom čovečuljku i lepuškastoj gospođi sa okicama Meril Strip i dostojanstveno zauzeo isto mesto kao onomad. Ubrzo se pojavila i Anđela, ali sad sa nekim drugim tipom, rekao bih još blentavijim od onog s kojim je bila prošli put.

U redu, ona je ovde poslom, kako reče, ali šta taj dripac traži ovde? Nije ga valjda dovukla ovamo samo zbog jednog pišljivog primerka Biblije? To mi nekako ne izgleda logično. Ali, ako već dolazi poslom, zašto ne dolazi sama? – to sam onaj dan zaboravio da je pitam. Šta će joj ovakvi tutumraci? Mislim, šta će joj pored mene ovakvog? No, kako stvari očito ne stoje onako kako bih ja želeo, da meni, i samo meni idu naruku, onda mora da postoji još neki deo priče koji ja ne znam. Nešto što mi je ona prećutala, a što možda naslućujem? Ako je i njega omađijala, a jeste sto-posto čim je onako ukrstio pogledom, onda sigurno i s njim praktikuje ono ja tebi, ti meni, i pitanje je šta je taj šmokljan izabrao, ne volimo svi isto. Ja, naravno, najviše volim ženske grudi, što je i normalno za mladog i zdravog primata, a ko zna šta taj mamlaz najviše voli, i čije je gene povukao. Možda obožava da ženskaćima sisa prstiće na nogama, ili da im miriše unihopke i donji veš, ima svakakvih perveznjaka danas, a ovaj baš izgledada nekako opičeno. I kako uopšte može da sedi pored nje onako mirno?  Tu nešto smrdi, tako mi svega ja bih pored nje sto puta svršio do kraja tribine, pa neka me ovi popovi živog oderu ili neka me raspnu na krst kao Hrista...

Napokon oni smarači odguslaše svako svoje, pa pošto su namrtvo ubili boga u meni, a i pošto mi se od sedenja bila usijala guzica, jedva nenako dočekah kraj tribine. Uzećemo sad svako svoje sledovanje pa hvatamo tutanj, pomislio sam, i ubrzo stao na kraj reda. Ispred mene su stajale dve živahne starice i kokikotale se govoreći jadna drugoj nešto poverljivo. A iza mene se nacrtao onaj Anđelin tikvan (kao poručen! pomislio sam), a Anđela je stala iza njega. Gotovo da sam mogao da osetitim njen dah i da čujem kako diše.

Znao sam da joj je drago što sam ovde, video sam to. Nije morala ništa da mi kaže. Verovao sam da i ona jedva čeka naš sutrašnji randevu. Nisam onda mogao da se suzdržim da ne napravim ono što sam bio naumio. Malo sam kao bajagi izgubio ravnotežu, krenuo korak unazad i tako nagazio onog tipa da je jauknuo do neba.

– Pardon – rekoh – žao mi je, nije bilo namerno.

Kurac nije. Anđela se slatko nasmejala, ali nije rekla ništa. To volim, likovao sam u sebi, to da vidim na delu koliko mi je privržena. Da se uverim da mi je odana isto kao što sam i ja njoj, i kako sigurno više voli mene nego onog tamo što pored nje igra pipirevku i jauče kao da mu je slon prešao preko šape.   

Dakle: sportski gledano, jedan za mene, nula za njene pacijente. Živeo ja!

Eto, kako malo treba pa da čovek bude srećan. Samo mrvica radosti u moru tuge i nespokoja, rekao bi stihoklepac u meni. Naročito ako je, pritom, još i dovoljno glup – ili lud, da u tako nešto i poveruje!

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda“