Jedno obično jutro u porodici M

I dok sagledavam svoju budućnost u šoljici mutne tekućine, čiji mi miris a bogami ni izgled ne obećavaju puteno vrelo puno slasti osim ako ne spržim jezik što se redovno dešava čim zasrknem prvi gutljaj kafe u nestrpljenju da se probudim, pa opsujem tako jako da bi se zidovi zatresli samo da su me mogli čuti, i sa vidnim olakšanjem iskapim čašu ledene vode da bih za narednih pet minuta ustanovila da me boli grlo. Uz jutarnji program, meni svaki dan izgleda isto, kroz prozor vidim naznake nekog proleća, i već kao svaka uzorna domaćica razmišljam o ručku. Iz druge sobe čujem da je još neko ustao, da me poremeti dok ovako na miru razmisljam o svemu. Eh, kakav početak radne nedelje, i kud dovraga žurim, pa ja ne radim već tri meseca, (višak radne snage),  a i muž moj, otac moje maloletne kćeri, nije da volim da ga spominjem, ali kad me vuče nešto za jezik, pobego sa komšinicom sa sprata, ej!

Pobego, ali nije daleko odmakao, već je prešao sa drugog na četvrti sprat, pa da li je to normalno, budala jedna neotesana, kaže nisu imali gde da odu. I naravno, ja ne bih bila ja, da mu ne udarim kontru, nadjem ti kolegu sa posla, koga je žena isterala iz kuće i sad živimo u skladnom braku, nevenčani, jer nije dobio razvod od ove prve. Što bi rekla moja draga komšinica, ona druga, što nije pobegla sa mojim mužem:- Pa vi ste zanimljivi ko turska serija.

Dolazi ćera, ispod očiju joj ostaci maskare, jer ona skida šminku kad ustane. Čim je ustala tako rano, garant joj treba koji dinar.

-Jel ti znaš da se šminka skida pre nego što legneš, a ne kad ustaneš? I šta će ti kilo šminke svake nedelje, ima da budeš baba u tridesetoj- na to ona zakoluta očima, da bi započela svoju seansu buljenja u mobilni telefon.- Rekla si mi milion puta.- reče smoreno.

- Šta si se okomila na jadno dete?- govori moj drugi muž.

Kad je došao kod mene lepo sam mu rekla da ja ne nameravam da se opet udajem, i to sam rekla i mojoj majci, koja smatra da živeti sa nekim podrazumeva automatski da si se i udala. -Ćuti tu, udala si se i tačka. I šta fali, dobar čovek. A i onaj prvi ti je bio dobar, nije mi jasno zašto si ga ostavila.

- Nisam ja njega ostavila, već je on mene.- E, pa znala sam ja da ćeš ti propasti, brukaš porodicu, i pos`o si ostavila.- cokće ona jezikom i odmahuje glavom.- Šta da očekujem do tebe?- govori mi ona kao da tek treba da upišem srednju školu. 

Kako ga videh u toj ubogoj, izbledeloj spavaćici i ja zakolutah očima, na šta mi on objasni da je šteta bacati odeću koja može da se obuče i šta te ko vidi kad spavaš. Jel tako? Dabome.

Sedim ja tako, nemam više kud, pa ni osveta nije baš toliko pametna, kad sam se zalepila za prvu budalu, sedim u nekoj prastaroj trenerci pa se setim da ja zapravo nemam šta da obučem jer sve lepo i nosivo je uzela moja ćerka, šta da ti radim kad smo iste gradje, a one vrećaste i za bacanje je uzeo Steva. Dakle, on, Steva,  seda za sto, sa saosećajnim pogledom kučenceta i ja mu prinosim kafu, po nekom automatizmu, što je red, a on meni kaže, povodom konfiskovane mi haljine, i pretvorene u odeću za spavanje:

- Ima nečeg harizmaticnog u tebi, ne znam šta je, ali prosto ovo je bila tvoja haljina, razumeš, pa kad si stavila u onaj džak da je baciš, kao da nešto tvoje odlazi sa njom, i bi mi toliko žao, ne znam, pa ti valjda osećaš koliko sam ja osećajan čovek.

- Da osećam, koliko si osećajan, da ću morati da te ubijem, jer toliko osećam tvoju osećajnost! - Ćera me gleda kao prolupalu ženu u godinama, dok ja opet po navici, šta li je, donosim kraljici od Sabe doručak na poslužavniku, do kreveta na kom se izvalila. A rekla sam sto puta da neću da služim nikoga. Moraću da potražim drugi posao, makar u onom dragstoru, gde me merka onaj žgoljavi prodavac što liči na Taličnog Toma. Ova rutina, dosada i apatija prosto ubijaju volju čoveka, a to da nije samo meni tako, ni najmanje me ne teši. Donekle ublažava moj mučni i napaćeni položaj izdržavanog lica, ali ne teši zadugo, tražeći neki smisao života koji bih mogla da prenesem ovoj mojoj za sada nafrakanoj ćerki koja ama baš ništa ne shvata u svojoj šesnaestoj godini, ili neće da razume.

Promiče dan, jedan za drugim, nedelja, meseci... činjenica da imam nekog ko nije grub makar i u mojoj cvetnoj haljini je utešna, jer nemati nikog u ovoj zemlji gde pustolovi umiru u nekim dalekim africkim zemljama, gde nema hrabrih, konkretnih muškaraca. Ili su hrabri oni  koji ostaju da žive na ovoj zemlji boraca koja su iznedrila pokoljenja iza nas, izgubila živote svoje mlade za otadžbinu, da bi mi sada sedeli, apatični, nesvesni da nismo srećni, pogubljeni, hranili  svoju sujetu, jer više nismo ni hrabri ni jaki, deca rodjena u eri kompjutera i mobilne komunikacije su postala samo robotizovana lenja bića, što ispijaju litre koka kole i gutaju hamburgere sa mesom sumljivog porekla. I u tom mom pomalo borbenom i letargično-nostalgičnom raspoloženju, javlja se moja sestra, čiji glas unosi hladan vazduh ciklonskih vetrova što je pokupila najverovatnije sa grčkih plaža na koje odlazi jednom godišnje da proluftira mozak. -Živni malo! - prodere se ona.

- Ne želim!- prasnem i ja - Ti si ko cunami, isisaš mi svu energiju. Nemam volje ni nokte da nalakiram.- pokušam da se našalim, ali ona ne shvata moje šale.- E sad ću ja doći, imam nešto važno da ti pričam- Daaa- otegnuto odgovaram a onda trčim da sredim nered po dnevnoj sobi, perem sudove, sklanjam pobacanu odeću, ne znam više čije je šta,  dok moj muž, drugi muž i prva i jedina ćerka nečujno beže, sklanjaju se da mi "ne smetaju" dok radim. Vičem na sirotog Stevu:- Skini tu spavaćicu, pobogu i zar ti ne radiš danas?!-  na šta mi on odgovara:- Pa dušo danas je nedelja, a i Sanitarna baš i ne voli da se ja motam ovuda.

Sanitarna je ona, sestra cunami,  rodjeni izrod od iste majke i oca, samo što ona ne vidi svoje mane, a moje vidi utrostručene. Ošinem ga jednim strogim pogledom, na šta se on izgubi u sobi, a ja u tom celom haosu počinjem da se smejem.