Juče, danas, sutra

Sedele smo u kafiću i pile kafu. Ranije smo to češće radile. S godinama se i ta navika da odemo negde, makar u šetnju po kraju, proredila. Bile smo se svesno udaljile jedna od druge, pokušavajući da nadjemo sebe negde. Čoveku je najteže naći samoga sebe. Veliko je prokletstvo što se sa pedeset godina života dosetiš da se zapitaš, šta bi ona Ja od dvadeset godina mislila o meni? Onda se i samog pitanja uplašiš jer znaš koliko si kompromisa, manje ili više srećnih, morao da napraviš na putu do danas. Kad je pomenula to pitanje, prodje mi glavom neminovnost da isto pitanje postavim sebi kad proleti sledećih deset ili dvadeset godina. To me je više plašilo nego sadašnje osvrtanje na samu sebe.

„Kad pomislim na to, uhvati me jeza.“, rekoh joj. „Toliko sam snova imala...“

„Jesi li koji od njih ostvarila?“, upita me drugarica.

„Zapravo, ne znam. Jedan od mojih snova, verovatno i najvažniji, bio je da imam srećnu i harmoničnu porodicu, punu ljubavi. Naravno,  to je trebala da bude bajka koja će doživotno trajati. Negde je u toj doživotnosti ležala poenta, bar u mozgu dvadesetogodišnjakinje.“

„Šta kaže tvoja dvadesetogodišnjakinja na to?“

„Šta ja znam, sobom nije razočarana. Više je razočarana onim što joj je stvarnost servirala kao neminovnost. Snovi nisu nemogući i neostvarivi. Ljudi su ti koji zabrljaju sopstvene snove. Uvek neko pogrešno shvati način na koji se može stići do ostvarenja nekog sna, ili zaboravi šta je suština onoga o čemu je sanjao, ili zaboravi na postojanje samoga sebe, ili zaboravi da postoji i onaj drugi koji s njim sanja isti san, ili se mimoidju u tom razvoju koji se dogadja svakom od nas. Nekad se ljudi prosto razvijaju u različitim pravcima. Nekad jedno od njih stane u vremenu i ne ume da se pomakne. Mnogo je faktora uključeno u priču o proticanju života, našem učešćem u njemu i uspesima koje postižemo ili ne postižemo.“

„Meni se čini da smo u dvadesetim želeli i mogli toliko toga ali da smo previše verovali svom izboru partnera i previše se oslanjali na to zajedništvo.“, reče ona. „Kao da danas drugačije gledam na stvari. Uvidjam da je, pored te želje, jednako važno i s kim koračaš kroz život, da li se suštinski razumete ili ne, da li ste u stanju da jedno drugo volite i podržavate dovoljno dugo i nesmanjenim intenzitetom.“

„Sve se menja. Ne bih rekla da smo grešili, bar nismo mi što smo iz ljubavi ulazili u brakove i trudili se. Dogodi se da se vremenom promenimo svi, da se okolnosti promene i da drugačije želje imamo. Ja bih sad samo ljubav i mir.“-promrmljah, već malo nervozna zbog teme koju smo pokrenule.

„A zar nisi uvek samo to i htela?“, pogleda me ona upitno.

„Jesam, samo nisam uvidjala da druga strana ima drugačije prioritete od mojih. To tek sad uvidjam.“

„Da, zato što si tek sad stigla da se osvrneš.“

„Šta misliš, šta bi bilo da sam se ranije osvrnula?“, upitah je.

„Znam da bih ja pobegla, glavom bez obzira! Zato je možda i bolje što nisam imala kad da se osvrćem. Porasla su mi deca u tom periodu. Sad mogu kako hoću. Sad imam sve drugo a nemam ono jedino što mi treba. Prokletstvo je to. A najgore od svega je to što znam da ću, ako poživim još koju godinu, ponovo doći u situaciju da se osvrćem i pitam se šta bi mi rekla ova od pedeset, jesam li uspela ili nisam.“, reče ona, prilično uznemirena istom spoznajom kojom bejah i ja.

Vreme će opet proći. Šta ću ovaj put učiniti s njim? Šta ću misliti o sebi samoj za deset godina ili više? Možda je to ono o čemu trebam danas da razmislim, dobro da razmislim. 

Radojka Rea Sartori