Jutro

 Jutro me je zateklo tužnog, očajnog.

„Nisi mi poželeo laku noć. Nije lepo... Ja imam skriven život, otvorila sam ti vrata taman koliko je potrebno da ne pređemo granicu ... „

„Oprosti. Ne mogu da kontrolišem sebe. Tražim meru odnosa postojanja. Želim da pokažem da... „

„U redu je. Imam puno obaveza, rad sa ljudima. Znam da bi želeo da ti pišem  o ..., ali to traži vreme. A ti si ozbiljan, dubok, to traži pažnju. Tu sam, nikuda neću otići....“

..................

Još jednu noć sam iščekivao. Koja je po redu, ne znam... Sebe ne vidim, samo osećam miris tela. Noć, za lov na izabranu zver. Krvavi bes u meni, mržnja, nagon za osvetom jači od najjače strasti. Ostavio sam je bez reči. Izbrisao svaki trag kao da nikada nismo postojali.

U tišini mraka, oslabila bi me misao na nju. Ublažila bes iščekivanja da isklizim iz skrovišta i krenem. I sanjarim, vidim lice u polutami koje se primiče, usne koje sporo, hladno, ali strastveno izgovaraju reči. I osetim dodir vrhova prstiju po licu koji miluje... I naglo probudim sebe, odbacim sve.

Lažem je ćutanjem, da ovo je poslednja noć i da jutro označiće kraj. Lažem da je završen lov i... Da vratiću se već narednog dana. Sebi se ne učinim naivan i smešan dok povlačim crtu po crtu njenog lica... Tu po tami koja je u pogledu. Verujem njenom hladnom izrazu lica, njenim ravnim izgovorenim rečenicama, dok mi govori.

Kada sam došao, najzad, kada sam... Izgubio sam...

Tišina je. Znam taj osećaj, zveri umorne od lutanja spavaju. Čvrsto, mrtvo. Krećem, slabost privida, moja je prednost. Provlačim se nevidljiv, vešto zaobilazim kamene straže i...

Čvrsto stegnuta omča. Vrat svinje i ne čuje se glas koji cvili. Uživam dok dave se prazne reči. Mrak mi pruža prizor zadovoljstva, dok drškom pištolja udaram po obrijanoj glavi. Rukavi su mi krvavi i svaka nova kap krvi svinje budi u meni veće zadovoljstvo.  Dozvoljavam omči da klizi, sada mogu čuti poslednje reči... Nema ih, kraj je. I kraj je, poslednji dug naplatio sam.

Jutro me dočekuje... Lice mi je radosno, uprljane mržnje i beskrajno sam srećan. Sada, koračaću ka njoj. Možda otvoriće vrata, možda oprostiće mi nestanak. Dodirnuće moje lice i...

Možda!? Imam sasvim dovoljno vremena dok hodam jutrom, da smislim reči. Ili ništa neću reći, samo ću stati ispred nje i...

Autor Vladimir Radovanović