Jutro nalik noći

Dobro je znao da danas nije nikakav sudbonosni dan, taj verovatni negativni odgovor, nije kraj. Samo, u njegove grudi kao da se izlila voda beznađa rušeći sve. Činilo mu se da ne može da diše, kao da gubi dah i panično se oseća. Činilo se, ma koliko sebe hrabrio, da ništa nije tragično, da, kao davljenik, guši se.

...baš kako je naslućivao, dogodilo se da ga  nije ni udostojio razgovora, skoro da ga je najurio iz kancelarije, onom prostačkom „pristojnošću“. U sebi je besneo, osećajući ogromnu grižu , zato što, ko zna koji put, ne sluša svoj glas, već tražeći opravdanje kroz lažne izgovore, čineći nekome drugom ustupak, doživljava da ga još jedan, kako ih je nazivao majmun, majmuniše, da mu demonstrira  sirovu moć.

To su ona jutra, ona rana rađanja dana, koji nagoveste da će noć biti puna skupljenih gorčina, poraza. Znao je on to dobro, ali nije slušao sebe, u takvim danima, najbolje je zaključati se u sopstveni kavez i ne izlaziti. Ali, ali, nešto demonsko uvek nas nagoni da učinim pogrešne korake, ni to nije problem. Problem nastaje kada se izgubi jasna granica i kada se dođe na korak do...

Nervozno je okretao, skoro ispijenu čašu, bez jasne misli, kuda. Ostati na toj jednoj, nadovezaće se još mnogo puta po jedna nova čaša, a onda, da onda, znajući sebe, ko zna kuda će bes, nagomilan u samo jednom jutru, otići.

Mada je živeo sam, otezao je korake, baš kao da u ovoj igri želi da odloži kraj, da odloži poraz današnjeg dana, jer naprosto nema  snage, da, gledajući sebe sa druge strane stola, izgovara objašnjenja i da se pravda. Jer onaj drugi on, možda će ga poput čopora vukova, napasti, tražiti razlog da ga rastrgne. U takvim momentima, naravno postoje miloni objašnjenja, koja su iracionalna, ali on će uvek, pronaći, izvući iz  šešira objašnjenje i potkrepljivati sopstvene teorije.

U vratima, stajalo je pismo, verovatno poštonoša nije imao kuda sa njim, jer sandučić nije ni postojao, ostavio je ovde. Možda nešto bitno, možda od nje, da od nje, od  najvažnije i najdraže osobe, a na nju je zaboravio, nije se setio nje dok se vukao nazad kući, iznerviran i besan. Ona, to je njeno pismo, bar nešto lepo, pomisli, bar neki zrak sunca, ONAAAA... Na licu mu se razleže nežan, prijatan osmeh.

 „Deset je sati.“, pijanog pogleda, teškog pokreta, konstatovao je vreme, tačno vreme. Onako patetično, osmotri po sobi, misleći da možda nekoga ima, ali od tereta ispijenog, glava mu izgubi kontrolu, poče padati, skoro se zalepi za  sto, onako jadno, najjadnije, kada se dešavaju delirijumska pijanstva...

Skoro je ponoć, već istrežnjen bar delimično, sedeo je na klupi. Nesnosni bol pomešanih pića, još više je pojačavao njegovu nervozu... Sedeo je i čekao, čekao, čekao. Možda je oko dva, takav osećaj  je imao, spremajući se da pogleda, ali hitro ustade, potpuno bistre glave, sigurnog koraka, ubrzavao je korake, sve brže, brže...

Telo, nepoznatog čoveka, koje je ležalo na  stomaku, bilo je nepomično, a oko tela slivala se krv, praveći krug...

Silina besa nije pružila ni tračak nade, ni najmanju šansu. Ležalo je, tako, čekajući rađanje jutra u smeni mraka i svetlosti.

Smrskano, nepomično, unakaženo, zatvoreno krugom krvi...