Kad ostane života jedva da othraniš jednu pticu

Dođeš, pa mi se dešavaš. I nikad se ne prepoznaš, a ja sam ti u pričama samo imena menjao. Bila  je to ona prosta ljubav kao ona ciganska prema konjima: Nekog voliš, a taj voli samo daljine. Imala si svega 18 papirnatih godina kada su te odvukle te daljine. Setiš me se možda samo zbog jeftinog bakarnog prstena sa stakalcem na malom prstu. Da li je što nisam više imao, ili sam te samo toliko voleo? A sada ležim sklupčan u središtu Najdanovih krugova, u noći punoj mraka, dok me dižeš svojom olovnom rukom iznad snega Zvezdarskih šuma, što se uvek zadnji topi. Uh kako sam nekad voleo snegove. Nekada, kad si imao bicikl, rolšue i sanke, onda si imao sve. I sada volim samo one neuhvatljive stvari. A bez vremena sve postaje neuhvatljivo. Osećaš li da je detinjstvo jedina prava sreća koja se odmara u mojim pisanjima? Zato se  našalim i ispod najtužnijih pesama. I sve što sam imao polako je bežalo od mene i postalo sećanje. Najteže  je  kad  slikaš i pišeš po sećanju. Može li se uopšte voleti po sećanju? Uh kako sam nekada voleo snegove, bolje da  sam voleo nešto što se nikad ne topi. I da se ponovo rodim pod nebom prepunjenom  zvezdama, ja bih opet zalutao ovde. Ovde gde od svih vetrova samo Košava ima ime.

Kažem ti: "Laku noć slatko maleno.", a ti se, žedna svega, rastopiš kao da si dobila livadu ruža. A onda zagnjuriš glavu pod moj vrat, kao lane što traži najtopliji kutak na telu svog zaštitnika. Mirišem  tvoju kosu,  sretan, suzan…zasanjan. A zar ljubav ima veze sa godinama ili koštanjem nekog prstena? Bez da se voli ne bi se imalo o čemu pisati. Možda sam ja mogao ispevati Ave Mariju, sagraditi Tadž Mahal, napisati 9. Simfoniju? Možda, samo da sam bio neko drugi. 

Ovde i dalje noću prolaze kamioni puni neusvojene dece. Niko ih neće. Obično ih pred zoru istovare u nekoj mračnoj ulici bez rasvete. Ćutke se kao crne bube razmile po rupama ne znajući šta traže. Dok se razdani zavuku se negde gde Sunce ne dopire.

I ona je bila jedno od te dece. Upravo mi pišu da preuzmem njeno telo inače će biti sahranjena o trošku KP doma u Požarevcu. Kažu da su u zatvor stizala samo moja pisma. Znaju  da  sam ja ozbiljan, porodičan i miran čovek sa  dvoje  dece. Ipak meni pišu, jer ona nije imala nikoga. Dobila je 12 godina zbog prekoračenjem nužne odbrane sa smrtnim ishodom. Pisala  je kako joj je taj što ga je ubila, ukrao sve njene daljine. Gledam je na zadnjoj fotografiji sa ružnim „socijalnim“ naočalama. Bila je  dalekovida  a opet je tu stigla. U oporuci je napisala  da  bi volela da je ja negde sahranim- kao ono lane  što njuškom traži okrilje svog zaštitnika. Ostavlja mi mali bakarni prsten. Hoću, preuzet ću njeno telo, ali šta ćemo sa dušom?

Voz za Požarevac staje u nedođiji. Neki dečarac u predugom kaputu se zadihao preko nepregledne blatnjave njive. Podiže prema putnicima crno mače sa dve bele mrlje, kao suze ispod oka. Spretno hvata bonbone i đakonije bačene sa prozora vagona.  Ubrzo, punih džepova, pohita nazad  prema straćari što u daljini vrhom krova viri iz magle. Odjednom zastane, okrene se i nekoliko puta nam žurno mahne. A onda nastavi trkom da usreći svoj svet. Mesec, nisko nad zemljom, klizi kao srebrnjak štipaljkom okačen na dalekovod. Smeši se zemlji hladnom svetlošću. Samo dok si dete misliš da je život čudo.

Uz točak zadnjeg vagona je prislonjena gitara na kojoj je ispevana „Selma“. Njen vlasnik je nestao u magli tražeći zaboravljeno mače. Ne sećam se kako je izgledao, jer duže se pamte duše nego lica i imena. Na kraju se sve zaboravi iako je sve bilo juče. Tako je to kad ostane života jedva da othraniš jednu pticu. Neki, kojima je sudbina bila naklonjena, dato je vremena da gledaju na smrt sa osečajem bezbolnog pripadanja. Verujem da je večina ljudskih smrti  obična prevara, ništa tu nije ostalo da umre.

Postoje  mali i veliki vozovi. Ovaj je bio voz za jednoga.

Ne čitaj me, kasno ćeš me zavoleti. Tako je pisalo u predgovoru za jedan život. U meni raste osećaj bezbolnog pripadanja, a znam da se natrag ne može. Možda i mene sahrane sa njom. Ma lako je za telo, ali šta ćemo sa dušom? Šta ćemo sa onim zadnjim što ostaje, šta ćemo sa okusom usana?

Kotoraš Pepi

Na slici pokojni Lan Curtis, muzičar i pevač