Kad te vole obojica

Razgovor ispred Djurine kuće dok slušaju grupu Djerdan. Zapravo on sluša, a ona žicka cigaru. Jesen, sedamdeset i neke...

- Ma ko još može da voli Bijelo dugme pored ovih pesama?
- Šta je bre tebi, jesi li normalan, ovo su sve neke babe, a Dugme je Dugme.
- Da, ali slusaj ih kako miluju. Stvarno vezu... 
- Ma nemaš ti pojma. Imaš jednu cigaru?
- Na. A ne bih trebao da ti dam.
- A ja ne bih trebala da uzmem. Zakloni mi plamen da upalim.
- Pobegla si iz škole?
- Nisam, nismo imali zadnji čas.
- Ne laži, vidiš da nema nikog u kecelji.
- Pa šta iako jesam, znam matematiku i imam već zaključenu ocenu.
- Verovatno dvojku.
- Ne, nego peticu.
- E, peticu iz matematike, a voli Dugmiće.
- Pa ja bar umem da računam i računam da će biti najpoznatiji bend u Jugi.
- Ma nema šanse.
- Nemas ti pojma. I šta ti radiš kad ne voliš dugme?
- Novinar. A imam li ja šanse?
- Za šta?
- Da dobijem tvoj broj telefona
- Imaš. Piši: 436 187
- A gde taj broj zvoni?
- Na Slaviji.
- Dobro i ja baš idem u tom pravcu.
- ???
- Do Pravnog.
- Šta ćeš tamo?
- Pa, studiram.
- Zar ti nisi novinar?
- Jesam, ali studiram prava.
- Bez veze.
- Šta? Što sam novinar ili student.
- I jedno i dugo. Obojica ne volite Dugme!
- Ali, možemo da te poljubimo. I volimo. Obojica.

Rukopis...sedamdesete