Kada duše progovore

Trčala je kroz modre oblake znajući da već uveliko kasni. Trebalo je noćas da obiđu Atlanski okean, takav je bio dogovor. Dok se probijala kroz prskalice nebeskog tepiha razmišljala je o tome kako približiti dva kraja iste planete. Pređene razdaljine njoj nisu bile problem, mlečni put je bio kao malo duža ulica na čijem kraju je živela. Kada se potrudi i malo više vremena ima i do druge galaksije znala je da skoči na čaj i kolače. Imala je tamo dobre prijatelje, jednu bivšu ljubav i dva mudraca kod kojih je volela da ćuti. Ovo je ipak bilo nešto sasvim drugo. Pokrenula je Anđela druga vrtlog neukrotivih misli onog dana kada je predložila da pokušaju da sastave svoje Prve. To je bio korak kome nije bila sigurna da je još uvek dorasla, mada je znala da se koraci sami od sebe ne prave i da je potrebno ponekad i po nekoliko vekova konstantnih pokreta svih vrsta i oblika da bi se korak zaista i napravio. Ako ne krene, neće ni stići. To je tako jednostavno. Dok se o tome samo misli, naravno. U tom razmišljanju napokon je stigla do četvrtog neba na kome je već nestrpljivo čekala Anđela druga.

-Već sam mislila da nećeš doći. Krećemo odmah, jutro nije tako daleko.

-Maja prva nikako da zaspi, mislim da stvar već postaje ozbiljna, nego, šta misliš da idemo neki drugi put, radije bih razgovarala o onoj ideji od pre neki dan, znaš, da ih spojimo stvarno. Mislim da neće izdržati sama još dugo. Previše praznih ljuštura i drugorazrednih sitnih spodoba je okružuje. Gasi se. Smanjuje se. Mrači se. Ili će se pretvoriti u njih ili će nestati.

-Razumem te. Nismo vežbale. Malo znamo. Možemo da pokušamo. Na kraju, ne bih oprostila sebi, a verujem ni ti, da makar ne probamo. Imaš li neku ideju?

-Za spontani susret su suviše daleko, jedino mesto gde se mogu sresti je mreža. Obe je koriste. Hajde da nabrojimo zajednočke parametre, pa ćemo videti šta dalje. Koji je najjači?

-Lični utisak, svakodnevica, misao trenutka?

-Da, tu su jako dodiruju ali kako da se prepoznaju u moru utisaka, svakodnevnih događaja koji su potpuno različiti na dva različita kraja sveta iako su pogledi na njih potpuno isti, misli koje govore a ne čuju se u gužvi bezličnih glasova?

-Jazz?

-Možda, ali nije tako čest. Premalo vremena imaju obe za ozbiljnije bavljenje muzikom. Ima li nešto što se češće ponavlja, nešto za šta nađu po koji minut makar jednom dnevno?

-Momo Kapor!

-Već su u dve grupe zajedno a grupe prevelike da se izdvoje. Ne znam uopšte šta je smisao tih prekobrojnih okupljanja? Toliko njih na jednom mestu a kao da su sami. Tek po neko primeti po nekog. Ljidima je mogućnost najveći neprijatelj izbora.

-Nije, ne budi tako stroga, samo su slepi kad zažmure. Previše oslonjeni na fizička čula. Bojažljivi da se prepuste. Inače se plaše svega i svačega. Kad su usamljeni još su plašljiviji. Kako čoveka uplašenog od mraka naterati da pogleda u sebe? Ne zna on da tamo u mraku čuči najjače svetlo. A kako bi i mogao znati kada ga nikada nije video. Oni veruju samo u ono što vide očima. Nažalost.

-U redu, kako onda?

-Pisana reč. Veruj mi, to je najbolji put. Prospi se po tastaturi slučajno dok neobavezno ćaska ili zapisuje događaje od tog dana a ja ću pokrenuti misao o osnivanju grupe na mreži u kojoj će se samo autorski tekstovi nalaziti. Pronaćiće se, sigurno. Osećam to. Idi sad. Jutro će.

Maja je tog jutra najsnažnije osećala svoje suze na vrućem jastuku. Uz kafu i krekere otvorila je svoj lap-top i napisala oproštajno pismo. Nikome nije bilo namenjeno. Bilo je za svakoga ko ga pročita. I baš zato što nije imala kome da ga pošalje objavila ga je na društvenoj mreži.

Anđela je na predavanju profesora Markovića tog dana dobila sjajnu ideju da pokrene svoj projekat u kome će okupiti sve talentovane neafirmisane pisce na jednom mestu i od svih njih zajedno napraviti društvo savremene književnosti XXI veka. Potražila je ljude na društvenoj mreži.

Prepiska:

-Draga Majo, pismo vam je predivno. Toliko emocije u rečenicama da se čini da će se razliti po ekranu. Dohvatili ste samu srž samoće jednog ljudskog bića koje iako postoji u zajednici lično nema osećaj da istoj i pripada. Dirnuta sam autetičnošću tako česte pojave u vremenu u kome živimo. Ja znate pokrećem jedan projekat i bilo bi mi zadovoljstvo da učestvujete u njemu? Trebaju mi ljudi koji su talentovani za pisanje.

-Draga Anđela, malo ste me zatekli i pomalo i iznenadili. Ja nikada nisam ništa napisala. Ipak to kako ste opisali ono što sam napisala, malo je reći da je identično onome o čemu sam mislila dok sam pisala. Neverovatno mi je da je iko mogao kroz reč da uđe tako duboko u moju glavu. Nisam sigurna da bih umela da odgovorim zahtevima vašeg projekta. U svakom slučaju beskrajno sam zahvalna na vašim rečima i ne verujem da ste svesni koliko mi znače.

-Majo, divno biće, ne biste verovali koliko vas razumem. Moj projekat ima samo jedan jedini zahtev a to je iskrenost. Vi ste ga već zadovoljili. Sada sam potpuno sigurna da ćemo uspeti. Ne, nemojte biti deo projekta, hajde da ga zajedno sprovedemo u delo?

-Anđela, vi mora da ste moj anđeo. Imam osećaj da se poznajemo vekovima.

-Majo, zašto se sigurni da se ne poznajemo?

Te su noći Majina i Anđelina duša slavile. Obišle su čitav Atlantik i tri kratera na mesecu. Njihova su se tela konačno spojila.