Kada utihnu jaganjci

Pomešala je boje i snove, dozivala anđele, jaukala, drala se, stenjala glasno i strasno, šaputala molitve i ubijala demone, sve to, ne bi li promenila točak sudbine. Ali, ništa se nije promenilo i dalje je bila u bolničkom krevetu, vezana kaiševima, sa beskrajnom filmskom trakom nekog horora u glavi. Stvarnost je bila strašnija, zaključi ona i brzo se vrati onoj traci.

“Kolega…”, reče zamišljeno upravnik čoveku u belom mantilu,”Vi znate koliko i kako cenim Vaš rad! U ovom slučaju se ne slažem sa Vama! Šta Vama znači “nehumano” lečenje? Ako je lečenje onda ne može da bude nehumano, molim Vas! Vi, mladi lekari, imate ideje o tim medicinskim ili paramedicinskim novinama, ali sve ostaje na nivou ideja! Ne želim da eksperimentišemo, ne, mi to ovde, u ovoj psihijatrijskoj ustanovi nećemo da radimo…”

“Ali, upravniče, uz dužno poštovanje, za ovu mladu ženu ova terapija i tretman su nehumani…ne bih o drugim bolesnicima…većini pomažu lekovi, slobodno se kreću i nisu agresivni, ali…”

“Hvala kolega! Razgovor je završen!”, reče ljutito upravnik, rukom pokazujući na vrata.

Mladen se okrenu i ode. Znao je da matori konj neće ništa da promeni, a činilo mu se, trebalo je imati samo malo dobre volje.

U bolnici je bilo sablasno tiho. Mladi lekar je, ipak, odlučio da se prošeta po pustim hodnicima, ali i da obiđe pacijente.

Ušao je u sobu kod Magdalene Mirković. Devojka je bila vezana, opasna za sebe i svoju okolinu. Po rukama je imala ožiljke od samopovređivanja žiletom i drugim oštrim predmetima. Nekima su tetovaže ožiljci, pomisli Mladen gledajući je kako spava. Crni kolutovi oko očiju narušavali su lepotu njenog lica. Ni sam nije znao zašto ga privlači ova devojka. Da, doseti se on, verovatno me podseća na Mariju, usta mu se iskriviše u bolnu grimasu. Marija je bila njegova sestra, koja se ubila, a imala je istu dijagnozu kao Magdalena. Bila je starija od njega nekoliko godina i nažalost, kao dečak je bio svedok njenog samoubistva. Počeo je da plače. Potisnuta osećanja navirala su svom silinom. Nesvestan svojih postupaka, počeo je da oslobađa devojku izvinjavajući se, tražeći oproštaj, dok ga je ona, probudivši se, sa užasom posmatrala.

U Magdaleninom svetu, figura čoveka pored njenog kreveta bila je crna mrlja koja je dobijala jasne konture čoveka koji ju je povređivao u prošlosti. Bes u njoj je poprimio snagu diva. Drhtala je osećajući dodire te nemani. Sedela je na krevetu dok ju je obuzimala blaga vrtoglavica. Mladen je zagrlio devojku jecajući, tražeći oproštaj, Magdalena je osećala gađenje i bol.

Tek kada je skočila i počela da vrišti, doktor  je postao svestan  stvarne situacije.

“Ne diraj me!”, poče devojka da vrišti,”Ubiću te, ne diraj me nikada više!”, dohvatila je bocu, jednim snažnim pokretom razbila o metalni sto i sa ostatkom stakla u ruci okomila se na uplašenog doktora.

Kada je došlo ostalo osoblje zatekli su reku krvi, Magdalenu sklupčanu u jednom kraju sobe i mrtvo telo mladog doktora.

Nikada nije volela tu crvenu boju krvi i bilo joj je čudno da je baš nju najviše naslikala na novom platnu. Sada je uživala u novonastaloj slici, baš je bila zadovoljna tim kontrastom bele i crvene sa zlatnom prašinom sunca koje se tek rađa. Zatvori umorno oči i utonu bezbrižno u san.