Kako temeljno srušiti zgradu

Špijunske igre su najomiljenija zabava, još od prošlog veka. Eh, prošlog...tada se tek ozvaničila... Već od vremena prvih civilizacija, preko dvorova carstava i kraljevstava, špijuni su doglavnici, pa i dvoglavnici, troglavnici, s više imena, titula, života...
Ta pojava nije zaobišla ni jednu malu zemlju, ponosnu po borbi za slobodu i velikoj ljubavi za svoje vođe, koji ih do slobode provedu, zavedu, pa onda i prevedu. Prevođenje im je toliko dobro išlo, da je postalo temelj državnosti i opšteg bivstvovanja. Širilo se po celoj zemlji, kao korov, te je bolje rađalo nego li pšenica i kukuruz, kojima je oduvek obilovala, jer, uglavnom je bila poljoprivredna zemlja. Neke astrološke karte pokazale su da će sa baviti i drugim delatnostima. Ali, o tom potom. Dotle, špijunaža je stalni uslov opstanka. Makar bila i nedokazana. A gde su špijuni, tu je i telefon. Vrlo pogodno sredstvo za taj posao, jer izostavlja lik aktera. Ali, zato je sluh naoštren na decibele, koji se nalaze i u prirodi, te je ista darovala većinu tog stanovništva velikim ušima, da bi bili dobri prijemnici. Mahom je živalj ove zemlje razvio ovaj gen, te je taj fizički i najvažniji uslov već bio ispunjem. Zato se tu, u toj zemljj, špijun lako postaje. Dobre uši i dalek glas čuju. Naročito kada su žice izmešane...
A ovo i nije neka posebna priča, ovakve priče su rasprostranjene na svakom koraku ove zemlje, tako da svako može reći da ju je već čuo ili čak bio učesnik iste. Pošto stanovnicima ove zemlje, uz špijunažu, jer jedna uslovljava drugu, odlično idu i optužbe, moglo bi nekom pasti na pamet da zbog ovog štiva tuži za krađu intelektualnog dobra. Zato se unapred ograđujemo, tvrdeći da je ovo sve plod mašte, doduše, sa pomenutom genetskom podlogom, što objašnjava tu neverovatnu istovetnost sa mnogom pričama.

" I.. vrti...vrti...taj prokleti telefon!!! I opet vrti...!"
" Ne urlaj! Ne čujem dok okrećem brojeve!"
"Šta će ti sluh za okretanje, možeš i gluva k'o top da vrtiš!"
"Da, ali treba da pričam kad se javi. Da se se skoncenrišem..
"Tako reci! Tebi mozak sporo vrti!
"Ajd' skloni se! Briši, more!"
"Mooore, moore, o, moooore...!"
" D - dobar dan. Majstor Boban? Stevka ovde. Mašina mi izbacuje vodu pre ispiranja. Da...pa da okrenem ja...da, do kraja...odvrnem...ne čujem...čujete li Vi mene?
"Alo...gospođo."
"Doktore, ovaj, majstore... ma, zovem i ambulantu, da zakažem...da, da, kažem, odvrnem do onog gde je nacrtano koritance. Ali, izbaci mi pre koritanceta. Da je pravo korito, prelila bi sva voda. Pa, jel' može danas, nek..nekako. Da mi ispere, puna mi mašina. Ne mogu na ruke, nikako. Kičma me lomi, znate...Čekam Vas. E, majstore...alo, čujete...A kad? U pet? Da...treći sprat, stan 9.
(treći glas, ženski, liči na muški) : "Alo...
Alo...ko je to?"
Stevka: "Šta kreštiš, ženo?! Niko za tebe!"
Treći glas: "Ko si ti?"
Majstor Boban: "Pa, majstor!"
Treći glas : "Koji?"
Majstor Boban: "Majstor Boban."
Treći glas: "Ma, zašta?"
Majstor Boban: "Ma za pare! Svašta!"
Treći glas: "A za šta, šta popravljaš?"
Majstor Boban: "Mašine."
Treći glas: "Dobro na tebe naiđoh! Meni moja, ide, ide, pa stane. "
Majstor Boban: "Ne valja da ide! Kuda bi pa išla..."
Treći glas: "Pa, kako kuda?! Da prođe štep."
Majstor Boban: "Štep?! Vama valjda treba majstor za šivaće mašine."
Treći glas: "Aaaaa, a ti nisi..."
Majstor Boban: "Nisam! I sada pričam sa mušterijom, sklonite se sa veze."
Treći glas : "'Oću, 'oću..."
Majstor Boban: "Gospođo Savka, jeste li tu?
Tišina.
Majstor Boban: "Jeste tu?"
Stevka: "Nisam. A i nisam Savka, nego Stevka!"
Majstor Boban : "Kako...izvinjavam se....Stevka."
Stevka : "Neka se ona skloni s telefona, pa ćemo se dogovoriti. Bez prisluškivača."
Majstor Boban: "Sklonila se."
Stevka :" Nije! "
Majstor Boban: "Kako znate? Rekla je da hoće."
Stevka:" Čujem joj onu kukavicu na satu. Guska, pa još drži kukavicu. Misli da je to za prvu klasu."
Majstor Boban: "Dobro, sad, nemojte..."
Stevka : "Okrenite nulu!"
Majstor Boban: "Kakva sad nula?!"
Stevka: Nulu obrnite, da se otkači špijun."
Majstor Boban:" Evo, okrećem."
Stevka: "I ja okrećem"
Majstor Boban : " Dakle, u pet "
Stevka : "Da, da, u pet. "

U deset do pet, lice čudnog oblika, ono kada starija žena prelazi u oblik hermofrodita, pa po izgledu, slobodno može biti i muškarac, stoji pred ulazom zgrade broj 16 i puši. Majstor Boban prilazi.
"Jel' to naš majstor?"
"Vi ste...?"
"Stanujem ovde. Pričali smo danas."
"Aaaa, šivaća mašina."
"Jesam! Idete kod Stevke?"
"Idem..."
" Recite joj da je pozdravila guska sa drugog sprata!"
Dok se penjao uz stepenice, podozrivo ga je gledala, sve žmireći na jedmo levo oko, na koje je bolje videla.
Stevka dočeka majstora, on popravi mašinu i ne prenese joj poruku.
Mašina za veš je Stevki sad radila k'o "Singerica", ona, za šivenje - sve u šesnaes' : pere, ispira, suši, širi veš...samo još da pegla i veze. Ali, toliko se jednom zanela i zavrtela centrifugu, k'o derviš u transu, da njeno mašinsko srce ne izdrža taj zanos i raskomada se iznutra, što je spolja zvučalo kao bomba. Od polovine stana sada nije bila ni trećina. Prasak je doveo sva moguća rotaciona svetla i vrišteće sirene. Od vatrogasaca, hitne, policije, čak i jednu vojnu jedinicu. Stevka je bila nepovređena ali joj je bilo uništeno kupatilo i skoro cela dnevna soba. Njen dugo čuvani trokrilni regal, raspade se na pola, a to znači u šest delova, a porculanske figure devojaka i mladića sa instrumentima, knjigama, kako je koja za šta bila nadarena, razbiše se o pod i izmešaše ruke, noge, violine, harfe... Ni tepih nije mnogo ublažio pad. Stevka se sve hvatala za glavu.
" E, moja Stevka, on je meni od početka bio sumnjiv, meni, guski!"
"Ajde, ne staj mi na muku!"
"Prijavi ga."
"Kome?! "
"Pa, miliciji! "
"Ne lupetaj.! "
"Nije taj tek tako doš'o ovde. To je neka diverzija."
"Diverzija je u tvojoj glavi! "
"Komšinica guska" je uvidela da nema uticaja na nju. U dvorištu zgrade je prenosila priču o tom "ubačenom elementu" u obliku majstora. Sve je bilo argumentovano, jer su mnogi čuli eksploziju. I oni koji nisu, preneseno im je. Komšiji, sa terasom koja povremeno "baca" fasadu sa sebe, jer tako, valjda, ispoljava svoj bes zbog zanemarivanja od strane gradskog stambenog, progutale mu uši neke slogove, pa je od "milicija" čuo samo - "cia" .
"Pa da, CIA je zlo nad zlom! To ja govorim odavno!"
"A što naša zgrada? Koji je cilj? "
"Tako to radi špijunaža. Ispituju narod, tako što uzmu uzorak."
"I baš Stevku za uzorak?!"
"I nju i sve nas, celu zgradu. Posmatraju nas kako reagujemo."
"Pa, i nismo se nešto potresli. Mnogo starih ovde živi. Topove, šestu trubu apokalipse bi prečuli. I dalje bi buljili u "Dnevnik" na maksimum."
Tako se komentarisalo u krugu te osmospratne grade, koja je, kada se gleda s boka, kao da malo zanosi na levo. S obzirom da uvek verujemo očima inženjera, tu moguċnost podvodimo pod optičku varku. A između varke i stvarnosti je tanka linija. I sama ta linija je nekad neuhvatljiva, pa je na nekim mestima isprekidana.
Na drvenoj "krezuboj" klupi, samo sa tri, umesto šest uzdužnih dasaka, sedela su dvojica postarijih, a među njima, postavljene drvene figure šaha na klimavoj, isto tako drvenoj kutiji-postolju za šah. Neko je prošao pored njih i prokomentarisao : "sedi drvo na drvo, pa još s drvetom se igra." Na levoj strani klupe, na "pojedenoj" gomili, bio je jedan crn top i nekoliko pijuna, a na desnoj, bela kraljica, tri pijuna i laufer. Beli su bili od stanara zgrade, ispred koje su šahisti sedeli, a oni crni su pripadali poznaniku koji je dolazio svaki dan, a niko nije znao ko je i odakle je.
"Ne može biti da smo jedini u svemiru.", izreče vlasnik belih figura, kao da se iz istog upravo vratio, promuklim glasom, natopljenim alkoholom. Da ii je to prisustvo vrenja šljive isteralo iz njega ono što ga niko nije pitao, umesto očekivanog poteza, na koji je motrilo više para očiju ili ga je to polje šaha inspirisalo na kosmička pitanja? Kako god, kada je otvorio usta, zasigurno je mogla biti dokazana teorija o postojanju jedinog i nestabilnog zuba u nepreglednom univerzumu usne šupljine.
"A vanzemaljaca, kažu, ima i među nama"- govorio je dalje, iako su svi i dalje gledali u šahovsku tablu i nagađali koju će figuru pomeriti. U tom trenurku, ču se rezak zvuk, koji je vređao i najgluvlje uši. Nakon tog zvučnog spektakla, naiđe ništa manje izražajan vizuelni doživljaj. Motor sa dugokosim vozačem i kratko ošišanom devojkom, ulete do samog ulaza zgrade, tik kraj klupe. Figure popadoše sa table. Sve, do jedne. Padoše i psovke, kontra psovke i ostala verbalna oružja, uz neizostavno pljuvanje, kada reči ponestanu.

Još tog popodneva, domar zgrade je sišao u pō drum, po molbi stanarke sa petog sprata, da joj izvadi glavicu kupusa, da ona ne bi silazila, jer je boli kuk. Dala mu je instrukcije kako da podigne poklopac, a pritom ne sruši starinsku peglu na ugalj na njemu, izvadi kamen i ciglu, a zatim odabere onu glavicu, čiji se listovi lepo odvajaju za sarmu. Pritom mu je dala i vanglu.
U podrumu ne beše svetla, za šta bi rado optužio domara, da to nije bio on. Na pretposlednjem stepeniku se spotakao, pri čemu je uznemirio bespravno useljenog pacova. A gde je jedan, tu je i čitava pacovska porodica. Praviće se da ih ne vidi, jer i oni ne mare za njega, samo da živ stigne do bureta komšinice sa petog. Njen odeljak podruma se sam javio, po mirisu odavno ukiseljenog kupusa. "Od koje li je godine taj kupus?! Mogao bi i pacov neki stradati, ako upadne." Ipak, sve je učinio da uradi zadatak junački. Jeste da je ostavio trag prolivenog rasola koji mu je curio hodnikom do lifta, pa i po podu lifta i stepeništem četvrtog i petog sprata, jer je lift odbijao dalje da vozi. Ranije se penjao samo tri i po sprata, pa su ga nagovorili da dotera bar do četvrtog, ne ide baš cenjkati se na pola.
Onaj isti miris, što bi se mogao opisati kao čarape nošene noćima na pijankama, bez izuvanja, za koji niko ne bi pomislio da može biti miris buduċe hrane, nekom kulinarskom magijom komšinice s petog, sada se, uz začine domaćinske topline, pronosio kroz hodnike čitave zgrade.
Imajući u vidu da je i sam doproneo tome svojim požrtvovanjem, domar oseti potrebu da još bude od koristi i siđe do ormarića za struju, ne bi li video šta se može. A i da ne plaća električara. Nešto malo se razumeo u struju. Ipak, struja se više razumela u njega. Vrlo vešto mu se izmigoljila, poput električne jegulje.
Niko nije mogao opisati, zašto je u pola šest popodne cela zgrada, kao u "Uspavanoj lepotici", usnula. Tačno u ponoći, vratila se jedna srednjoškolka, koja je, poput Pepeljuge, kada dvanaest puta otkuca ona kukavica sa drugog sprata, morala biti u kući. Zatekla je majku, oca, dedu, babu, mlađeg brata, čak i psa, kako spavaju neobično čvrstim snom. A miris zagoretine, nekakvog jela začinjenog mirisom instalacija, šunjao se hodnicima, lebdeċi, kao omamljujući crni til i uvlačio se kroz ključaonice i šarke od vrata.
Motor njenog dečka nije niko čuo, reklo bi se, ni olundirana glava iz stana prvog desno od ulaza, što stalno dežura na prozoru iza difenbahije, kao zaklona, pa tako deluje da je i ta dugogodišnja biljka dobila naočare sa velikom dioptrijom. Da je odmah upalio motor i odjurio, umesto da pogleda kada se upali svetlo u njenoj sobi, ne bi pomislio da nešto nije u redu. Ušao je tiho u svojim kožnim čizmama i širokom kožnom jaknom, pa je takav delovao još snažnije. Na ulaznim vratima, dočeka ga senka, tanka, kao od nekog slabašnog bića. A onda, ta senka podiže nešto u obliku štapa. I, cap - senka štapa pade po senci njegove glave.
Pred prvo svitanje, cela zgrada, koja je bila u dubokom mraku, najednom zasja. Ali, ne od sijalica. Bila je to svetlost tako jaka, da ne može biti sa ove planete. Svetleli su i fasada, prozori, vrata, čak i podrum, da su se svetleći pacovi sudarali u panici. Da li su i stanari svetleli, to nije moglo da se utvrdi. Prizor je naterao stanare susedne zgrade da pozovu vatrogasce. Ali, nije bilo plamena. Pod punom opremom, kako su ušli, tako su izlazili, jedan po jedan, zbunjeni. Nikada tako nešto nisu videli. Kao da gori, a nema vatre. Umesto toplote, osetio se vetar koji kao da duva kroz hodnike, a opet, sve stoji u mestu.
I stanari su bili u čudu, otkud vatrogasni šmrkovi po hodnicima, kako su zaspali tako obučeni, izvrnuti svud po kući, umesto po krevetima. A na ulazu zgrade i broj 16, ozbiljno se nakrivio, pa je bio kao na 9, sa jedinicom koja liči na lopatu. Isto tako, nisu znali ni da li je noć prošla ili sledeća. A kukavica na satu, kome su otpale kazaljka, i dalje je besprekorno kukala, na sav glas.
Momak motorista, ničega se nije sećao, pa je bio pogodan za osumnjičenog, iako se nije znalo za šta. Neko je hteo da pozove miliciju. I opet, neko treći nije propustio da kaže da je CIA umešana u sve to.

Još dugo se prepričavao neobičan događaj, koji je imao kosmički širok dijapazon uzroka. Ni univerzum nije dovoljno širok, koliko ta preklapanja nemaju granica. Ipak, čak i takve pojave, same od sebe prestanu, baš kao što i njihov uzrok nastane.

Popodne, kada po običaju, treba da počne njihova uobičajena partija, nije se pojavio šahista s crnim figurama. Nije ni sledećeg, pa ni onih narednih. Njegov partner u igri, jednozubi teoretičar kosmosa, samo jednom reče :
"Nestao čovek. Kao da ga nikad nije ni bilo."
"Ih, čovek. To nije čovek, to je špujun." reče komšinica s cigarom, stojeći u ulazu zgrade broj 16.l, od skoro 91.
A sa drugog sprata, valjda da bi potvrdila izjavu svoje vlasnice, oglasi se kukavica više puta.
Ona je i bez kazaljki, odlično znala koliko je sati.

Ivana Đorđević
15.10.2024.
u Beogradu