Kamenčići (prvi deo)

Sakriven iza gomile palačinki i gigantskog pakovanja Nutele, stajao je Nikos zvani Niko. Ovalno lice, još uvek lepih crta mu se caklilo od kristala, napravljenih od soli i znoja koji su sijali iz poprečnih brazdi visokog čela.

Vešte ruke su dirigovale paradom slanih i slatkih poslastica, dok su se brojni turisti sa sitnom decom tiskali oko lepo aranžirane staklene vitrine njegove nadaleko čuvene poslastičarnice. U pozadini se nazirao crveni krov blještavo bele vile, koja je nosila njegovo ime. Trospratna lepotica, podignuta na očevoj zemlji, naročito je zasijala u poslednjih nekoliko godina, od kako je posao sa palačinkama i sladoledom u ovom veoma posećenom turističkom mestu odlično krenuo.

Niko je bio udovac, sa tri odrasla sina, koji su, srećom, bili vredni i poslušni, odavno više prijatelji nego sinovi. Kako im je majka umrla kad je najmlađi imao tek deset, posedovali su onu karakterističnu skromnost i dobrotu bića koja su rano doživela ogromnu patnju. Niko nije bio svetac, ali je uspevao da obuzdava skoro svakodnevni zov prirode. Nekako mi život samohranog oca i ljubavne avanture nisu išle ruku pod ruku. Bio je tanana ljudska priroda, večiti sanjar uspešno zamaskiran u kafedžiju i gazdu elegantnih apartmana. Posle njihove majke, imao je još dve žene. Sinovi su mu bili tiha podrška, iskreni saučesnici u njegovom pokušaju da nekako nadomesti Evin prerani odlazak. Žene su ga napuštale posle tačno dve godine. U oba slučaja, nestajale su nakon isteka druge godine, kao da jedna drugu kopiraju. Dok je još pokušavao da analizira sopstveni usud, činilo mu se da im je toliko vremena trebalo da shvate da žive lepo i udobno i da će živeti samo još lepše i pristojnije, kako vreme bude prolazilo. Komforan i predvidljiv život, uz Nikosa, kao pažljivog i brižnog partnera ih je, zasigurno, na smrt preplašio, pa bi nestajale, bez puno pompe. Dosadu mirnog života verovatno malo ko voli - tešio se Niko dok su mu sinovi, ćutke i požrtvovano, davali za pravo. Bilo im je vrlo žao oca, ali su sažaljenje i samilost skrivali iza tipično muške nonšalantnosti.

Ređajući izdašne kugle sladoleda u ogromne kornete, često se prisećao bizarnog događaja iz mladosti, koji mu, ni dan-danas, nije davao mira. "Luda Ajša" kako su meštani zvali staru Turkinju - lokalnog vagabunda, umela je da proriče sudbinu, bacajući, morem uglancane kamenčiće, na šarenu, pohabanu maramu, koju je često nosila oko glave. Spopala ga je jedne noći, kada je Mesec pretio da proguta čitavo mesto, koliko je bio pun i raskošan. Zaustavila ga je dok je zamišljen, lutao obližnjom plažom. Skinula je maramu sa glave, položila je na pesak i kvrgavim prstom mu pokazala da se sedne na pesak.

"Sve se vidi, kao u sred dana!", palo mu je na pamet, dok se, kao omađijan, spuštao uz staricu, na kolena. Kamenčići su poleteli u vis, a nakon delića sekunde, padoše po grupicama, na orijentalne šare. Staričino lice je, u prvi mah, ostalo nepomično. Nakon nekoliko treptaja nečega što bi se moglo nazvati trepavicama se razvuče u mangupski, krezubi osmeh. Pogleda ga užarenim očima, koje su plamtele čak i na mesečini i tiho prošaputa reči, koje će mu dugo, dugo zvoniti u glavi, poput najveselije nedeljne zvonjave seoske crkvice.