Kamenčići (treći deo)

Jul nije ličio na sebe. Udare apokaliptičnih vetrova i nerazumno jakih pljuskova, smenjivale su paklene vrućine. Bilo je jasno da klimatske promene uzimaju tragičan danak u teško "gledljivim" prizorima iščupanog drveća i polusrušenih krovova. Preplašeni turisti su se zavukli u apartmane, moleći Boga da nevreme, praćeno orkanskim vetrovima, što pre prođe.

U trenutku kada je Nikos, kao rođeni optimista, pomislio: "Dobro je, bar imamo struju", sijalice, koje su visile sa unutrašnjosti krova restorana, trepnuše dvaput i ugasiše se. Nastade sveopšti mrak!

Problematičnost situacije ga šutnu ravno u pleksus, isteravši mu dah kao, svojevremeno, Ali Frejzeru. Suzbijajući sad već ozbiljan napad panike, pokuša da razvrsta probleme, poput foldera u njegovom računaru. Nova grupa turista stiže, najkasnije, za sat vremena. Treba nabaviti one najveće sveće, koje odolevaju vetru i ne gase se tek tako. Zatim, napuniti bidone vodom, uskoro će i nje nestati. Po mestu se brzinom svetlosti (o, ironije) pročulo da će prilično potrajati ova generalna proba smaka sveta.

Kada se, nakon pola sata, zaustavio autobus ispred njihovog poseda, stvari su ipak bile, koliko-toliko, pod kontrolom. Držeći spisak gostiju u ruci i osvetljavajući ga baterijskom lampom, zajedno sa vodičem i sinovima, počeo je da proziva i razvrstava po apartmanima i sobama, prilično zbunjene goste. Kad je došao red na najlepši apartman, koji je bio smešten na drugom spratu, onaj sa raskošnom, rustičnom terasom, čuveni apartman devet, ponos i dika vile Nikos, stidljivo se prijavio začuđujuće grlen glas sićušne žene krhke građe. Na solidnom grčkom, koji skoro da nije imao nikakav akcenat, prozborila je: “Da, da, nije greška, trebalo je da nas bude dvoje ali...druga osoba je odustala u poslednjem momentu i ja, ja...pa, eto, ipak sam rešila da doputujem...", izgovorila je u jednom dahu. Svi gosti su pokazali začuđujući nivo smirenosti, s obzirom na apokaliptičnu situaciju. Njegov osrednji engleski je komunikacijski sasvim odgovarao nivou novopridošlih, tako da su se uspešno sporazumevali i efikasno rešavali probleme, u hodu. Ostalo je samo još da se smesti gošća iz apartmana devet i Nikos bi uskoro mogao da odahne. Krhka ženica je strpljivo čekala pokraj nevelike torbe i ranca, držeći u ruci nešto što je ličilo na termos. Tama oko njih nije dopuštala jasne slike, tako da je intuitivno nagađao oblike i funkciju stvari, koje su čekale da budu postavljene na prava mesta.

U trenutku kada se spremao da prekorači prag apartmana, obuzela ga je neka slabost, pomešana sa vrtoglavicom. Malo je falilo da padne, ali je poslednjim atomima snage uspeo da se uhvati rukama za rustičnu, drvenu ogradu terase ispred ulaza. Poslednje čega se seća je bila mala, bela ruka koja je slabašno pokušala da ublaži njegov pad.

Nastaviće se…