Kao nekad u Donjoj Borini

Donju Borinu često navodim kao primer da bih dočarao neku tešku seljanu. Kako je bilo? Ko u Donjoj Borini. Često sam prolazio kroz Borinu autobusom, kada sam živeo u Loznici devedeset druge godine. Kasnije sam prolazio i kada sam studirao u Beogradu, putujući u Bosnu kod roditelja. Jednom sam se i zadesio u selu. Išao sam sa Kizom, Lozom i Zoksom. Kiza je imao vikendicu u Donjoj Borini i predložio nam je da jedan vikend provedemo kod njega. Kiza je jedini od nas imao i novac. Ponekad je radio u butiku koji su držali njegovi roditelji. Uvek je na kraju smene iz kase uzimao bar pedeset maraka.

 Plan je bio da pravimo roštilj, a uveče da izađemo u lokalnu kafanu. Bila je devedeset četvrta. Već sam godinu dana živeo u Zvorniku. Krenuli smo u petak popodne. Poneli smo meso i piće koje je kupio Kiza. Stigli smo lokalnim autobusom, posle vožnje od dvadesetak minuta i odmah raspalili roštilj. Kiza je podesio agregat za struju, izneo zvučnike na terasu, pustio muziku i žurka je počela. Uveče, već zagrejani, krenuli smo do kafane koja se nalazila u centru sela, pored magistralnog puta Loznica-Mali Zvornik. Došli smo sa prvim sumrakom. Kafana je već bila skoro popunjena. Od nekoliko praznih stolova, izabrali smo jedan i naručili pivo. Popili smo po pivo.  Kiza je naručio još jednu turu. Kafanom su počele da defiluju lokalne devojke.

"Ima ovde dobrih treba", zaključio je Zoks, "možda nam se i posreći."

"Imamo i praznu gajbu", dodade Kiza.

Prolomili su se zvuci prvih tonova.

"Jebote ovo je "Thunder strike"", reče Loza.

"Mrak, mrak, mrak, mrak, pao mi na oči..."

"Šta je ovo, brate?", reče Zoks.

Kiza je već bio naručio piće devojkama koje su sedele pored našeg stola.

Hitovi su se smenjivali. Sredovečna pevaljka je pokazala sisu.

"Ja ovo ne mogu da slušam", šapnu mi Loza, "’ajmo napolje."

 Izašli smo. Zoks i Kiza su ostali u kafani.

"Ajmo u Brasinu", reče Loza, "imam u Brasini jednog školskog druga, pričao mi je da tamo ima neki dobar kafić."

"Šta ćemo sa njima dvojicom", rekoh i pokazah glavom prema kafani.

"Ko ih jebe, naći ćemo se posle."

Krenuli smo cestom prema Brasini, selu udaljenom od Borine nekoliko kilometara. Već je pao mrak i nije bilo baš najbezbednije kretati se uskom neosvetljenom stazom za pešake, ali, već poprilično pijani, nismo za to mnogo marili. Hodali smo zagrljeni i pevali. U jednom trenutku, na pola puta, zaslepilo nas je svetlo od dolazećeg automobila. Skrenuli smo desno. "Neeeee-da, nije više tako ohola…", i bum. Osetih kako mi noge tonu u mulj. Kiša je padala prethodnog dana. Čuo sam Lozu kako psuje.

"Jesi li živ?", upitah.

"Jesam", odgovorio je, "ali sam u govnima."

Počeo sam od muke da se smejem.

"Jebala te Brasina", rekoh.

 Jarak je bio dubok bar tri metra. Bilo je mračno kô u grotlu.Nije se videlo ni nebo. Naoblačilo se u međuvremenu. Automobili su tutnjali po cesti.

Prvi pokušaj penjanja je bio neuspešan. Popeo sam se do pola zida i ponovo bio u blatu. Izgrebao sam ruke. Hvatala me je panika. Pipao sam zid tražeći bilo kakvu izbočinu. Nema šanse, ostaćemo ovde do jutra, pomislio sam.

"Šta da radimo? ", pitao je Loza.

"Ne znam", rekao sam.

Još jedan pokušaj. Pao sam na leđa i udario glavom od suprotni zid. Onda me je poneo adrenalin. Kao bokser u ringu koji želi da uzvrati udarac protivniku nasrnuo sam na zid. Ni sam ne znam kako, uspeo sam da se desnom rukom uhvatim za ivicu i poslednjim atomom snage popnem na vrh jarka.

Loza je stajao u govnima.

"Sačekaj da pokušam da pronađem neku granu", rekao sam.

 Krenuo sam livadom. Iz jedne kuće u blizini dopirala je svetlost koja mi je pomogla.Ubrzo sam sa  neke tarabe izvalio kolac. Legao sam potrbuške, spustio kolac Lozi i tako ga izvukao.

Sevnu munja i prolomi se grmljavina. Krenusmo prema kafani. Posle pet minuta stiže nas pljusak.

"Jebem ti život", viknu Loza.

 Prljavi i mokri stigli smo do kafane. Pogledao sam kroz staklo. Kiza i Zoks su sedeli sa onim devojkama. Dogovorili smo se da uđemo zajedno. Ušli smo. Muzika je stala. Svi pogledi su bili uprti u nas dvojicu. Blatnjavi i mokri, sigurno smo bili zastrašujući prizor.

"Daj mi ključ, brzo, ne pitaj ništa, upali smo u jarak", rekoh Kizi.

Dao mi je ključ. Izašli smo iz kafane i krenuli prema vikendici. Kiša je jenjavala. Brzo smo stigli.

Oprali smo stvari na česmi ispred vikendice, založili smederevac, instalirali neki konopac na koji smo okačili stvari da se suše, otvorili pivo i nastavili sa zezanjem. Zoks u Kiza su ubrzo došli.

 "Glupani jedni, taman su se trebe primile, a vi ulazite kô neki debili", vikao je Kiza.

Zoks je umirao od smeha.

Autor Milan Neđić