Kaput

-Lampu sam uperila u lobanju i pokušavam da spojim kraj jedne sa žicom druge boje zbog slike koja bi mogla da se iskristališe u tom trenutku. Kad pogledam u ruku i osvestim da kontrolišem svetlost dugmetom, pored loma koji vrišti okolo, osetim kako se u glavi sve sredi.

-Da li si dobro?

-Nisam. Zaštita je bila jaka, ali se pohabala. U desnoj ruci je podgrejana budućnost sa ukusom izgorelosti iz šporeta. U levoj je savršena stvarnost. Leva je nesigurna dok ostavlja trag, ali uči da poštuje linije.

Oklop od kože, kao i svaka vrsta zaštite te nikada ne može sakriti, ni zaštiti u potpunosti. Mora postojati i najmanji protok vazduha kao i otvor za oči kako bi mogao da vidiš kojim putem ideš. Sve ostalo je zaštićeno da ni jedan metak stvarnosti ne može proći kroz taj štit. Zaštićen si sve dok gledaš napred. Sve dok si fokusiran na svoju putanju i vidiš samo 10 metara ispred sebe. Ukoliko podigneš glavu, pogledaš oko sebe i zaista vidiš, tvoj oklop počinje da se lomi.

Ukoliko zaista vidiš da postoje i drugi, i počneš druge da posmatraš, čućeš njihov poziv u pomoć i poneki šapat kako im je potrebna svetlost.

Ova koža više nije koža. Nema je. Vidiš sve organe kako obavljaju svoju funkciju kako treba. I dalje sam tu, živim. Ali ova koža više nije koža i vide se kosti. I svaka kost se u svaku uklapa sa lakoćim. Ova koža nikada više neće biti kao pre, jer svako vraćanje u sada, mora ostaviti trag.

Koža je izgorela jer je predugo reflektovala svetlost na ljude koji su visili sa bandera. Ti ljudi su imali dovoljno svetlosti da osvetle ceo grad. Bilo je dovoljno samo da se neko od njih okuraži da otvori oči. Bilo je dovoljno da samo neko od njih shvati da ne dohvata prstima pod i da su zaboravili da hodaju jer previše dugo vise tu.

Koža je izgorela i oklop je spao i sada ogoljena hodam kroz grad. Te iste bandere su i dalje tu. Ljudi koji su visili sada hodaju ulicama i niko od njih ne primećuje da se polako penjem na jednu od njih, nesposobna da siđem.

-Obuci kaput. Hladno je. I uključi lampu na telefonu, mrak je napolju.

Milica Janjić