Kara’nTin

Neke Crvenkape baš nemaju sreće. Kao da nije bilo dovoljno pretrpljene traume u epizodi s vukom, bakom i lovcem u mračnoj šumi, kada se vratila kući, dobila je grdnju od majke što joj je ogrtač pocepan i što je izgubila korpu u celom tom metežu. Pomislila je da bi mogla prijaviti majku socijalnoj službi, jer je poslala nju, tako malu i sasvim nezaštićenu, da nosi baki kolače, (bile su šnenokle, za one koji nisu znali), iako je znala za sve opasnosti koje vrebaju na tom putu, jer u stvari sama nije govorila sa svojom majkom, čangrizavom staricom koja nikako nije htela da napusti svoju kućicu na kraju šume i preseli se kod njih u selo. Otrpela je grdnju i pokušala da zaboravi sve to, ali joj nikako nije uspevalo. Deca su je zafrkavala u školi, pa je jednog dana prestala da odlazi tamo. Lutala je poljima, pričala s pticama i leptirima, oni su je razumeli.

Jednog nesrećnog dana, zaspala je pod trešnjom na kraju  voćnjaka. Probudile su je nečije grube ruke koje su joj prekrile usta i prikovale je za zemlju. Borila se, svom silinom svog mladog tela, ali se nije mogla iščupati iz čeličnog stiska i onesvestila se od navale užasa i boli. Poslednje što joj je ostalo u pogledu bio je veliki pečatnjak na domalom prstui tamnozeleni lovački šešir, isti onaj koji je jednom bio spasilac.

Niko joj nije verovao. Ta, on je bio najpoštovaniji i najugledniji čovek u selu. Divan otac i muž. Vredan i pažljiv, ni mrava ne bi zgazio, govorili su.

– Ne, ne bi, samo bi ubio košutu i lane zajedno, samo da mu dođu na nišan. - rekla je i otišla zauvek iz sela.

Potražila je mesto pod suncem u velikom gradu, ali su sva bolja mesta već bila zauzeta, pa je uzela ono što je preostalo. Mesta pod mostom je uvek bilo i društvo je bilo raznoliko,Plavokapice, Žutokapice, Smeđekapice, ali uglavnom, alkohola nije manjkalo nikad. Utopiti se u mnoštvu, postati prašina, nestati, samo da bol umine, samo da zaborav prekrije sećanja... Sve su one imale neku svoju priču, neko sećanje na prošli život, nepovratno izgubljen. Nije  želela da zna.Nije mogla ni svoju da nosi, a kamoli tuđe, mučne, gorke, čemerne...a dani su prolazili teško, ispunjeni jadom i suzama.

Onda se jednog dana pred njom zaustavila crna limuzina, tamno staklo se spustilo i glas iz kola je pitao – Hej, mala, oćeš na kolače? Ušla je, bez razmišljanja.

- Može, šnenokle recimo. - rekla je i nasmejala se resko, prepoznavši vlasnika glasa.

- Imaš sreće matori, ovo će biti nezaboravno veče. Imam mali poklon za tebe, samo skini taj šešir, smešno ti stoji.

U maloj crnoj torbici, koju su policajci našli na mestu udesa, bila je njena stara fotografija i jedan laboratorijski nalaz, u kojem je potvrđeno da je bila HIV pozitivna.