Kazanova iz trećeg dva

Iste večeri, sav zajapuren, Šekspir je dotrčao do onih naših klupica kod Radeckog, gde smo ga Žabac i ja čekali i trljali ruke nadajući se dobrim vestima. Imali smo kod sebe taman još za jednu turu piva, ispostaviće se sasvim dovoljno da nazdravimo nekoliko puta dok nam je Šekspir podnosio raport. 

Pošto se Šekspir zakleo u dedin grob kako će da pobegne od kuće ako ne bude ništa od one naše šljaku u „Navipu“, njegov matori je napokon obećao da će se potruditi da nam to reši, ali samo pod jednim uslovom. Da nam ne padne na pamet da ga uteramo ijednoj od onih tamo opajdara. Nijedna od njih nije bez kakvog-takvog kurca, rekao je, ali vole kurveštije da ih povali mlado muško više nego leba da jedu, zato i šire noge pred vama, slinavim budalčinama. Svoju generaciju gledajte, šta će vam te lomikurke? Samo triper da dobijete!... Na nama je da njegovu velikodušnu ponudu oberučke prihvatimo ili da je sa gnušanjem odbijemo, tako nam je poručio.   

– Dobro, nećemo! – skočili smo Žabac i ja. – Nećemo da mu karamo osoblje! Tako mu prenesi, ako je to njegova poslednja.

– Bojim se da jeste.

Šta je tu je. Pogledali smo sažaljivo jedan drugog, nevoljno se pomirivši s tim da ovaj put neće biti zezancije kao lanjske godine, ako nam je stalo da i ovog leta idemo na more. A stalo nam je, dakako. A što se onih opajdara tiče, s njima smo se baš lepo provodili, kako da nam onda ne bude žao? Nisu nas drukale kod šefova, a išli smo na puš-pauzu svakih pola sata. Žabac se, bogami, u jednu bio i zatelebao do ušiju. Malo-malo pa bi se dovukao na posao isplažene jezičine, kao da je upravo prokopao Suecki kanal. Đavo zna na šta bi to izašlo, njegovi su bili gotovi da prepuste stvar murji, da ga ovi nekako izleče pošto od njihove priče nije bilo vajde; ako nastave tim tempom da teraju kera, satreće ga ta kurveštija načisto. Ozbiljno su strahovali za njegovo zdravlje, kao biće mu bolje ako dobije koji pendrek preko leđa nego ako umoči još koji put. Srećom pa se muž njegove izabranice, građevinac, putar, vratio iz Gabona ranije nego što je trebalo, nesretnik je tamo bio fasovao filariju, i tako njihovoj idili dođe kraj.

Istina, i ja sam imao jednu aferu, ili, bolje reći, romansu sa jednom Evicom, laborantkinjom skoro duplo starijom od mene. Žešće zagorelom, razume se, čim je izabrala kuratog balavca da je reši bede. Ali baš mi je bilo prijalo to ljubavisanje s njom. Kome ne bi? Dočeka te kao Boga, pojebeš je bez previše reči, i šta ćeš više? Naročito sam voleo kad mi u onom kritičnom momentu zarije nokte u leđa iz sve snage, sve bih zvezde video, ali šta mari, mislio sam, to je privilegija koji imaju samo veliki šmekeri. Takvi kao ja. Kazanova iz trećeg dva! Možeš misliti...

Usledila još jedna duga, teška i drhtava noć. Ali ipak mi je pošlo za rukom da zaspim u neko razumno vreme, negde oko tri. Presudilo je, može biti, to kako se Anđela danas bila ponela kada sam ošošoljio po prstićima onog njenog šmokljana. Svako drugi bi na mom mestu imao punu vreću razloga da bude ponosan na sebe, zašto onda i ja ne bih spavao blaženo kao beba? Ili hrkao sve u šesnaest kao moji matorci koji su ćorili u susednoj sobi? Zapravo, Obrad je testerisao, a Dušanka je fijukala na nos, kako i priliči bračnoj idili. 

Obrad: referent nabavke u zemunskom „Teleoptiku“. Curica za sve, nešto kao Pantić iz Tesne kože, samo jedno sto oka teži i na vagi i kao čovek.

Dušanka: faca na nekom odgovornom mestu u „Pošti“, ubite me ako znam kako je glasilo to njeno zvanje: inkvizitor, egzekutor, ili likvidator?  

Oni, inače, kao i ostali roditelji koji pod svojim krovom imaju balavandera u zajebanim godinama, naravno da pojma nisu imali šta se sa njihovim sinom dešava. Zanimale su ih samo moje ocene i da mi neka budala zbog cure ne razbije nos, za ostalo ih nije bilo briga. U njihovo vreme, govorili su, sve je bilo drugačije, znao se red. Balavanderi mojih godina nisu bili u teranju trista šezdeset pet dana u godini kao mi sad. Ma koga briga šta je bilo u njihovo vreme, mislio sam, njihovo je bilo i prošlo. Sad neka rmbače i neka hrču i fijuču, i neka gledaju svoja posla.

Sutradan će mi biti glavni problem kako da iskuliram Žapca i Šekspira, zato sam odlučio da se uopšte ne vidim sa njima sve do uveče. U suprotnom, male su su šanse da ne izlanem nešto o svojoj šemi sa Anđelom. Tajne i jesu tajne da bi bile sačuvane. Ako zajebem stvar, slatki Anđelini sisići pripašće onda nekome drugom, nekome pametnijem i srećnijem od mene.

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”