Foto: 
Urko Lasarte

Kišna priča

Kiša je... Danima već kiši. Bojim se sivilom. Modrilom neba. Udišem zrak hrapav od čađi. Nacrtao sam jutros nekakvo lice na zamagljenom prozoru. Brzo su ga zbrisale kapi.

Isprale ga.

Ali, vidim ga još uvek.

Razmišljam o suzama. Probudio me je plač deteta. Ne mog. Nikada nisam voleo decu. Sem svoju. Onu koju nikada nisam imao. Dete je dugo plakalo. Majka ga je uspavljivala ili budila, svejedno. Komšijski pas je lajao. Ja sam režao. Ja nikada nikog nisam ujeo.

I nisam plakao.

Sem kad sam se sećao.

I razmišljao.

Trebalo je da znam. Iako nikad ništa nisam znao. Sem da te volim pomalo. I previše želim. Taman izgubim. Moglo se sve naslutiti. Kao kad iz daljine čuješ nekakav zvuk, pa prepoznaš pesmu, koja te pogađa najviše saznanjem da si je baš zato poznao. Kao kad te iz mraka prenu koraci i ti shvatiš ko ti dolazi. Na osnovu potpetica, hoda i noći. Sve je bilo jasno.

Kao ona stara jutra nad našom rekom i mojim krovom od koga je moj prozor krao marinsko plavi komad neba. Sve je i sada tako shvatljivo i logično. Sve što sam ikada imao, čemu sam se obraćao sa «moje» bili su krovovi za oblake i prozori u svet. I to si nekako uspela da otmeš.

Trebalo je da znam.

Mogao sam, morao sam da naslutim.

Kada smo u onom zalutalom, oblačnom parku došli do tvog mesta, koje su nam bezobrazno zauzeli, trebalo je da shvatim da moje mesto nikada neće biti pored tebe. Kada si me u onom krivudavom, pokislom vrtu posadila do zajedničkog najdražeg drveta i rekla da mi pripada njegova polovina, morao sam znati da bez tebe nikada neću biti ceo.

Bila si sva od znakova. Bila si znak.

A zalutao sam. Kao što nikad nisam.

A uvek sam lutao.

Setio sam se sunca. Valjda zato što ga više ne vidim. Jesen je. Podla je. Iste ste. Ponovo čujem vetar. Trudim se da me dozivaš. Ili se sećam? Nikada nisam pamtio.

Čuvao sam mislima samo ono što nije bilo nikada. Mogao sam bolje. Morao sam da mogu. I sada bih. Kada bih imao sada.

Previše sam mislio o suzama. Mislim da sam dozvao kišu. I počeo da uživam. Sad više ne čujem kako ono dete plače.Sad više niko ne može da vidi kako ja plačem poput deteta. I ne moram da režim. Lavež drugih pasa goni nekog drugog. Ne mogu ih čuti, ni prepoznati.

Mislim da sam izgubio oblake. Ostao je samo vetar. Bez mog krova i zaklona iza prozora. Trudiš se da me ne dozivaš. Ja te nikada nisam slušao. I nisam ti verovao. Zato sam te uvek čuo. I tvrdoglavo čekao. 

Plačem. Danima već bojim se suzama. Modrilom usana. Rumenilom obraza postidelih od čekanja. Udišem osmeh iskrivljen od kašnjenja. Nacrtao sam dahom nečije lice u poznatoj senci.

Brzo su ga zbrisale suze.                                                 

Isprale ga.

Ali, vidim ga još uvek.

Dobrodošla.

Komentari

Komentari