Kletva (treći deo)

Glasovi oko mene stapali su se u nepodnošljivo brujanje, kao da mi roj pčela leti oko glave.Otvorila sam oči, s mukom, i odmah ih zatvorila. Svetlo je bilo prejako. Pokušala sam da se setim gde sam i šta mi se dogodilo, ali je moj um odbijao da odgovori. Nisam prepoznala lica oko sebe, mirisi i glasovi bili su mi strani i počeo je nekakav strah da mi obuzima sva čula. Devojka, duge raspletene kose, koja me je grlila i plakala, učinila mi se poznatom i progovorila sam jezikom svojih predaka, koji je i meni samoj na trenutak zazvučao čudno, a ona se trgla i još čvršće me zagrlila.“Oče, probudila se!“, rekla je tiho, a ja sam shvatila da razumem njen jezik... Kroz misli su mi leteli nepovezani delovi slika nekih događaja iz prethodnih dana, čije značenje još nisam mogla da pojmim, ali mi se osećaj nekog nestvarnog straha gnezdio u srcu, i već sam poželela da se ne setim, ničeg. Taj sedobradi starac, koji je držao moju ruku, na koju su kapale njegove suze, ličio mi je na one kipove grčkih mudraca sa trga na kojem sam  kupovala voće. Dali su mi da popijem nešto toplo, pomalo gorko, i opet sam utonula u san.

Probudila me tišina. Teška, lepljiva kao prezrela datula, pokrivala je prostor između zidova ove male, meni nepoznate sobe, i gušila me. Ustala sam, još pomalo nesigurnih nogu, i došla do malog prozora kroz koji se videlo parče rumenog jutarnjeg neba, krajičak mora i bela jedra neke odlazeće lađe na horizontu. Vrata su zaškripala i u sobu je ušla Lija, prišla mi i zagrlila me. Videvši njeno lice na dnevnom svetlu setila sam se svega i nadolazeći užas me je prekrio kao talas ledene vode. Za njom je u sobu ušla Hana i stajale smo tako, isprepletanih ruku i u troglasnom jecaju  sve dok  se na vratima nije pojavio Hanin otac. Doneo je i na ležaj spustio poveći zavežljaj, za koji sam odmah pogodila da su stvari moga brata. Nisam imala snage da ih uzmem u ruke, nisam imala snage nizašta. Ćutali smo i u tom je ćutanju bilo čemera i jada, teškog kao planina.

Danima nisam izlazila iz sobe, nije bilo u meni želje da idem bilo gde, ni da vidim ikog. Saznanje da sam sama na svetu mi je okovalo misli i izbrisalo snove i želje. Isidor Miletski je otišao na Krit, sam, bez pratnje i posluge, samo je Markusa poveo sa sobom. Ostavio mi je pismo u kojem me, pred njegovim Gospodom, proglašava svojom drugom kćeri, i ostavlja mi u nasledstvo ovu vilu i sve što se u njoj nalazi. Hani je već ranije sagradio  jednu, istu ovakvu, na brežuljku iznad istočnih gradskih vrata, gde je njena pokojna majka imala vinograde i vrtove. Nisam želela da prihvatim, ništa mi nije bilo potrebno. Htela sam samo da se pretvorim u pticu i odletim na sever, u vrbake dunavskih ritova, među srne i grlice, pod široko, nesputano nebesko ogledalo, iz kojeg su me surove tuđinske ruke otkinule, kad sam još bila dete. I bila sam rešena, da se vratim svom narodu, dobila sam slobodu i mogla sam putovati kao kći Isidora od Mileta, okružena pratnjom, kolima sa jednom od tri najbolje zaprege u Konstantinopolju, mogla sam otići gde god poželim. Hana je pokušala da me odvrati od te zamisli, ali nije joj uspelo.

Noć pred moj odlazak iz carskog grada izašla sam u poslednju šetnju njegovim ulicama, u pratnji Lije i još nekih devojaka koje će od sutra biti slobodne, jer sam raspustila svu poslugu i ključeve predala Hani, da raspolaže njima kako god želi. Mesecima sam izbegavala da prođem pored zlosrećnih zidina  u čiji je sjaj moj brat ugradio život, a večeras su me noge same ponele tamo. Stajala sam, nevažna i sitna, pred zadivljujućimgraditeljskim čudom, blještavilo baklji na glavnom ulazu mi je zasenilo oči. Svetleo je moćni zlatni krst na glavnoj kupoli, ali ja sam videla samo okrvavljeno čelo moga brata i ništa drugo. I, bezglasnim sam šapatom izgovorila, dok su suze kapale u belu prašinu oko mojih nogu:“ Od krvi su te sagradili, u krvi će te srušiti ruke osvajača i sile nebeske, i lelek ucveljenih majki i suze će ti sudbinom biti, dok bude sunca na nebu i vode u Propontu!“ Negde sa severoistoka dve su se munje ukstile na nebu i zagrmelo je jako, da se zemlja zatresla. I znala sam da  me je nebo čulo i da sad mogu poći, da potražim svoju sudbinu i svoju postojbinu.