Klošar

Park, letnji dan, nesnosna vrućina. Prihvatam poziv jedne stare klupe u debelom hladu i sedam na sredinu da ne bih, slučajno, dobila nečije društvo. Ne treba mi. Pijem vodu iz flašice i pomislih kako se lepo oporavljam od umora. Zahvaljujem se skoro naglas nekim izdahom posle dobrog cuga. Zatvaram oči uživajući u mirisu beogradskih lipa i cvrkutu vrabaca.

Uživanje mi, ipak, kvari dolazak neopisivog vonja. Skoro panično gledam u spodobu koja ima nameru da sedne pored mene. Razmišljam kako da se udaljim od njega, a da to ne bude očigledno bežanje. Pa, ipak, odlučim da ostanem. Odjednom se pojavio osećaj iskrene empatije prema nepoznatom i pitanje, čega se ja to plašim? Klošara koji se nije okupao više od mesec dana? Jeste, smeta ta njegova nečistoća, ali...to je površina. Mogu misliti koja se životna priča krije iza te pojave!

Ćutimo.

Osetim kako diše, osetim strah. Bože, kako je i koliko povređeno ovo biće?

Iznenada upitah: “Jeste li gladni?“

„Jesam.“, reče lepim muškim glasom.

„Imam neki keks ako hoćete?“, i već počeh da otvaram ranac.

„Hoću.“

Stavljam između nas načetu kutiju.

„Ne moraš sve, izvadi nekoliko...“,reče nežno,“Ne želim sve da ti pojedem!“

„A, nema veze, samo Vi uzmite ...“

„Imaš vode?“

„Aha, evo, ja sam već pila iz flašice...“, rekoh.

On se nasmeja: “Pa da se slučajno ne zarazim? Ne brini i hvala ti!“

„Znaš“, poče on grickajući keks, “ja sam rođeni Beograđanin. Završio sam filozofiju i bio profesor u jednoj srednjoj školi. Davno... Znam da te interesuje zašto sam klošar. Nisi pobegla od mene, odmah sam shvatio. Reći ću ti, iskreno, ne znam. A, jebi ga, bilo je tu droge, radoznalosti previše, ali i lepog, luksuznog života... I tako, odu dragi ljudi, svi...roditelji, žena, dete, eto i na kraju ja. Nisam video smisao da dalje budem čist i bezbrižan. Znam da smrdim, okupam se povremeno kod nekoga, pojedem nešto, ovako...spavam na pustim i skrivenim mestima. Nemam ništa. Živim od milostinje. Slušaj, nije to osećaj krivice što sam živ, a mojih nema, to je samo ogromna tuga, nezamisliva tuga i neki osećaj da svojim životom okajavam grehe moje porodice. Tako nekako... Izgubio sam skoro vid, noge me jedva drže, ostario sam pre vremena. Pitam se kog vremena? Samo mi je jedno jasno, ne živim licemernim životom! Nekako mi je to bitno...ako me razumeš?“

„Naravno da Vas razumem, to je odluka!“

„Vidi ti nje, kapira na prvu loptu! Hvala ti na svemu mala, želim ti svako dobro!“

„Doviđenja, takođe, svako dobro!“

„Misliš jedno kupanje bi mi dobro došlo?!“

„Naravno! Nije nam Sunce dovoljno, mora i voda!“, više se našalih.

„Kapiraš ti...svako dobro!“

I ode poguren, a ne baš tako star, smrdljiv i prljav, a sav u sjaju sunca koje mi zatvori oči pune suza.