Knjiga sudbine (drugi deo)

-Jerino, natoči mi malo vode!- dete nepomično sedi, zabavljeno slikovnicom, čuje, ali ne reaguje na molbu svoje babe.

-Jerino, tebi kažem! - baba s mukom ustaje s kreveta, lupka štapom po nameštaju, jer ne vidi na jedno oko, prilazi stolu, uzima bokal s vodom i uz mnogo napora sipa vodu u malo plavo lonče.

- Eee, Jerino, Jerino... Ništa ti mene ne slušaš, samo u knjiđe gledaš!

- Baba, ja se ne zovem Jerina, već Irena. Ako je tebi teško da zapamtiš moje ime i meni je teško da te čujem. - ustala je, gordo noseći svoj prćast nosić i svojih 9 godina i izašla u dvorište. Napolju je prvi sumrak polako osvajao prostor između kuće i ambara. Otac i majka su užurbano završavali poslove oko stoke. Proleće, u svoj svojoj raskoši zelenog bujanja, ispunjavalo je vidik. Mirisalo je na  divlje zumbule, na lastavičja gnezda pod strejom, na mladi sir i čorbu od kopriva i zelja, mirisalo je na život.

Godinama nakon toga, još se živo sećala zadirkivanja dece u škloli, koja su čula kako je baba zove. Nije joj bilo prijatno, Jerina nije bila nimalo privlačan i inspirativan lik, za razliku od Irene, koju je doživljavala kao jednu od svojih dalekih inkarnacija. Otac je imao dobre razloge kada je odlučio da se usprotivi želji kumova i sam odabere ime za nju. Ništa se ne događa slučajno u životu.

Te daleke 1972.godine, u prvim danima marta, kada mu se rodilo treće dete, uz mnogo muka i peripetija, otac se napio, kao nikad u životu, a nikad nije pio više od dve čašice. Pričao je posle kako je usnio san, iza tog pijanstva, u kojem mu se obratila neka prozračna, jedva vidljiva ženska figura, za koju je bio siguran da je Vesna, slovenska boginja proleća. Pojavila se na belom konju, bacila mu venčić od poljskog cveća i rekla:  - Ovo ti je za Irenu! - koliko je njegova uobrazilja bila jaka, ili je domaća prepečenica imala čarobne moći, tek, on je taj san i susret u njemu prepričavao čitavog života. Njegova fascinacija Finžgarovom knjigom se  nastala u vojničkim danima, kada je kao kadet podoficirske škole u biblioteci kasarne u Ćupriji među partijskom literaturom slučajno pronašao, pročitao i zaljubio se u  romantičnu storiju u kojoj ljubav pobeđuje sve prepreke, dobila je praktičnu primenu, kada je odlučio da svojoj najmlađoj kćeri da ime po junakinji iz knjige.

Nije bilo lakoizboriti se za to. Kumovi nisu godinama govorili s njim zato što je odbio da se složi s njihovim izborom imena za dete. Bila mu je zahvalna zbog toga, nikada ne bi mogla da zamisli sebe kao Zoricu ili Mirjanu, koje su bile predložene. Otvorila je nasumično knjigu pred sobom:

„Ne razumeš pevača, ti koji spavaš u svojoj postelji i večeraš za svojim stolom, ne razumeš ga. Kao komadić zvezde kane s neba na severu, kane na jugu. To je pevač, gospodaru.“, reči Radovana, slovenskog putujućeg pesnika, probudile su u njoj lavinu uspomena. Očeva poetska duša je trasirala njen životni put, na mnogo načina, ne samo izborom imena. Potpuni idealista, kakav je bio, preneo je na nju sva svoja uverenja, sve svoje utopije ostavio joj u amanet.

Osvrnula se oko sebe, pogledom upijajući deliće uspomena koje su je vraćale u najranije detinjstvo.

–Vreme je, stari moj, da ti uzvratim, ljubavlju na ljubav. - rekla je glasno i upalila kandilo na zidu.