Knjiga sudbine (prvi deo)

"Iz knjige sam izašla da bih se u knjigu vratila" 

Stari zidni sat otkucao je ponoć. Protegnula je ruke iznad glave, napravila par kružnih pokreta glavom. Vratni pršljenovi su blago zapucketali. Zatvorila je laptop pred sobom, ugasila već dogorelu cigaretu i popila poslednja dva gutljaja ledene kafe. Stresla se naglo zbog hladnog vazduha koji je oznenada uleteo u sobu kroz odškrinut prozor velike sobe u roditeljskoj kući, u koju se vratila pre par sedmica. Sa zidova su je s čuđenjem gledala požutela lica predaka i rodbine, uokvirena vešto rezbarenim ramovima koje je već nagrizla crvotočina. Negde u daljini je zagrmelo, kao da se ruši lavina kamenja niz neku od litica koje su okruživale selo. Polako je ustala i izašla na doksat. Vetar je duvao sve jače, donoseći miris vlažne aprilske zemlje, tek uzorane . Pod kućom, dole kraj reke, nekad je bila velika njiva i bašta pored nje. Tu je majka gajila svo povrće za koje je čula da postoji i otac sadio  izdanke divljeg voća na koje je kasnije kalemio nove, plemenite sorte. I sama se tako osećala. Bila je divlja jabuka na koju su kalemljene neke nove, hibridne vrste. Nisu joj prijale. Nosila ih je, teretno i nužno, dok nisu dale plodove. Kad je shvatila da se tim plodovima niko ne raduje osim nje, prestala je da cveta. Krajem jeseni, prethodne godine, počupala je korenje iz betona i asfalta u gradskoj džungli i preselila se, za stalno, u zavičaj.

Onda je, sređujući staru očevu kuću, u jednom omanjem drvenom kovčegu našla par knjiga koje sigurno četvrt veka niko nije uzeo u ruke i za koje nije ni znala da postoje u kući. Prva je bila Biblija. Ne seća se da je ikada videla u kući, otac, komunista, nije bio na vezi s drugom Bogom. Znači, majčina je.  Druga knjiga nije imala korice, ni prvih par listova, ali, čim je pročitala nekolikp redova shvatila je da se radi o Hajduk Stanku, Janka Veselinovića. Jedna od očevih omiljenih. Treća knjiga je bila zavijena u stare novine, požutelih stranica, izdanje iz 1947.g. Na prvoj strani, pre naslova, očevim sitnim, pravilnim rukopisom, već izbledelog mastila iz naliv - pera, pisalo je:  - Za Irenu. Okrenula je sledeći list drhtavom rukom i pročitala naslov, koji je već slutila, "Pod slobodnim suncem", Franc Finžgar. Knjiga sudbine, njene sudbine. Tog trenutka je shvatila da se s razlogom vratila u rodni dom i rešila da konačno ispuni obećanje, jednom davno dato ocu, da napiše knjigu.