Knjiga sudbine (treći deo)

„Petnaest vekova mi je trebalo da se ponovo rodim kao Irena. Za sve to vreme promenila sam mnoga obličja, proživela mnogo malih i velikih života. Bila sam mongolska pastirica, kojoj ruke i duša mirišu na mladi sir i lekovite trave, bila sam srebrnolisna jasika u močvarnim pustarama Transilvanije i plavokrila lasta koja se gnezdila u zidinama zamka Vaduc, nad prozorom kneginje od Lihtenštajna. Bila sam siromašni ribar u fjordovima Norveške i bosonoga igračica flamenka u krčmi prašnjavog andaluzijskog sela.Preživela koleru kao fratr u cistercitskom samostanu na jugoistoku Francuske i prvi svetski rat kao majka dečaka čiji je otac poginuo od kuršuma,slučajno ispaljenog pri prelasku jedne reke u Sloveniji. Tom sam dečaku ispričala svoj prvi život, jer je bilo potrebno da neko zapiše i sačuva od zaborava ono što je moja duša nosila vekovima kao amajliju, sadržanu u poruci da samo ljubav može da nas izvede na put ponovnog rođenja. Moj mali Francek je imao samo dvanaest godina kada sam umrla, ali zapamtio je svaki detalj priče koju sam mu godinama pričala i mnogo godina kasnije, napisao je i objavio knjigu, jedinstvenu po mnogo čemu, knjigu koja je najlepši spomenik svim mojim životima.

Jednom će čoveku Francova knjiga toliko značiti da će poželeti da svojoj još nerođenoj kćeri da moje ime. Znala sam da će to biti moja ulaznica za još jedan mnogovekovni ciklus i beskrajno se radovala što će to dete svojim rođenjem postati ram za moju dušu. Juče je pronašla knjigu iz koje sam izašla i gledam je noćas kako prebira prstima desne ruke po nekom čudnom uređaju, dok joj leva nežno i pažljivo okreće stranice sa kojih teku reči, moje reči, zapisane Francovom rukom i znam da je samo pitanje trenutka kada će se setiti svega i postati svesna svoje hiljadugodišnje prošlosti. Uživam u slatkom iščekivanju tog trenutka kad ćemo se prepoznati, stopiti i nastaviti kao jedna sasvim nova Irena.“