Knjige koje žive u pepelu

Polica je bila popunjena, kao kutija šibica. Ni za trun prašine više nije bilo mesta na njoj. Ipak, hologramski pogled vlasnika, prodirao je do svake šupljine između knjiga, već naučen, da i van kontrole onog čija je glava, prepozna naslov lii simbol na hrbatu svake knjige. Te oči, van njegovog tela, imale su čitavu šemu rasporeda. Na četvrtoj vertikalno, a šestoj horozontalno, bilo je šuplje, baš tamo gde se najviše plašio takvog, za njega, zlog udesa. Panika je ubrzo zavladala tim čovekom, uvek smirenim, jer mu je to omogućilo njegovo umeće premeravanja i nezamislivih okolnosti. Kao i svaki čovek velike koncentracije i nepoljuljane snage, i on je, poput Ahila i drugoh junaka te vrste, imao svoju slabu petu. Ta knjiga, koja bi trebalo da stoji na tom praznom mestu, nije tu, nije mu pred očima, a čak je i ne oseća, jer znao je on i njen miris, taj zemni miris, pomešan sa paljenim smolama, koje potiču iz neke afričke zemlje, bio je uveren u to. Uznemirenost ga je već toliko preuzela, da je počeo nekontolisano da se okreće oko sebe, tražeći spas u koncentičnim kugovima, kao da priziva neku magiju. Ali, o takvima je samo čitao u tim svojim starim knjigama, da mu nikad nije palo na pamet da neku i primeni. Da, celog života je proučavao, razumevao, najrazličitije oblike ljudskog izražavanja, tragajući za onim, što starijim. Većinu njih je sam nalazio po antikvarnicama, tamo gde nikom nije bilo stao do njih, osim da ih zamene za koju novčanicu. Ti, knjižari - trgovci, znali su da kažu : "eh, papir za papir". Prezirao ih je. Ta najniža vrsta ljudi, po njemu, izdajnici roda svog, nije ništa bolja od onih koja knjige spaljuje. O, gledao je on i takva zverstva! Virio je ispod mantila svog oca, zadimljenog od oblaka paljevine, od najstrašnije lomače, kakva u istoriji nije mogla videti, još od pre vremena Đordana Bruna, veštica, Jovane Orleanke, od strane inkvizitora i zlih nametnika sile. Taj crni oblak se nadvijao nad Kosančićevim vencem, Sabornom crkvom i prelivao, preko Velikih stepenica, čak do Dunava. Zacrnio i Dunav, da crne vesti sobom ponese. O jednoj velikoj nesreći, neviđenoj lomači hiljada i hiljada knjiga, potpuno nedužnih, a punih reči, šapata, poruka o davnim vremenima, a poukama o budućim. Gledao je dečak nemo, kao što dete, po ugledu na starije čini isto što i oni - ukopan u mestu, spuštenog pogleda, a povremeno se i prekrsti.
Čekao je dečak noć, jer je načuo o nekim limenim sanducima, koji bi mogli biti spašeni ispod zgarišta, sa još puno starostavnih knjiga i spisa. O, jedva je dočekao tu noć, ali je na tom spaljenom krugu, zatekao opet vatru, kao upornu zmiju, u svojoj nameri da potroši sav svoj otrov, pa makar i do sopstvrnog uništenja. Tako je bilo i naredne noći, pa i one sledeće. Kao u bajkama i narodnim pesmama. Uvek mora da biti tri: tri junak - brata, tri đerdan - devojke, aždaja sa tri glave, pa eto, i ta treċa noć.
Treće noći, iskrao se opet dečak, da bude junak, jer pravi junaci čine junaštvo bez pompe i nerazmetljivo, učine tako neko veliko dobro, pa se povuku i odu, bez slave.
Stigao je do mesta gde je vatrena zmija već bila beživotna. A leglo pod njom još toplo beše. Zavukoše se male dečačke ruke, koje su do skoro držale loptu i drvenu olovku u ruci, sve do lakata rukava džempera koji mu je majka isplela, u pepeo od slova, reči, pesama, priča, istorije, koja više nikad neće biti deo ovog sveta, kao da nikada nije ni postojala. Istorija o nekom narodu, o nekim vremenima, vekovima slagana, list po list. Džarao je dečak nekom granom, koja se od muke i jada, bacila sa stabla pored žrtvovane biblioteke. I ono nikada više stablo neće biti. A i da može, ne bi želelo, jer je sraslo uz to zdanje čudesnih predmeta, napravljenih od njegovih daljih rođaka. Osluškivao je dečak, ne bi li čuo zvuk lima. Dugo je tako tražio po tlu, koje kao da nije sa ove planete, sa strahom i užasom, da će čuti neki samrtnički izdah, iz neke ranjene knjige, napola izgorele. Plašio se da će ga dozivati, a on ne može da joj pomogne, iz pepela još niko nije ponovo stvoren, osim Feniks ptica, o kojoj je slušao od dede. Već je svitalo, primetiće da nije u kući, a od njegovog junaštva još ništa. A onda, vrh cipele očeve, jer je njih prve dohvatio s kuċnog praga, zape o neko staklo. Prva jutarnja svetlost, koja se probila kroz olovni oblak, rasplinula se po tom komadu, koji kao da nije pripadao ovom mestu. A bilo je samo deo jedne velike celine. Mora da je to bio nekadašnji prozor. A ispod prozora, bilo je nešto, što se naziralo, a nije pepeo. Već mu je oko naviklo na pepeljastu boju, pa je mogao uočiti razliku. Mogao se zakleti, ali nije, jer bi onda morao ispričati o svojoj avanturi, da je pod staklom ugledao ruku, živu ruku, koja pozdravlja i nešto pokazuje, potpuno rasterećena prostora i teskobe pod težinom stakla. Kao da nije iz ovog vremena, već stiže odnekud, ko zna odakle. A bila je obučena u neko platno, koje se pri pokretu lelujalo, kao da sa druge strame stakla duvaju vetrovi. U trenu, ukaza se i lik, mlađeg čoveka s bradom, plemenitog izgleda. Malo se i osmehovao, da ga ohrabri, valjda, jer je bio svesniji svoje neobične pojave od samog dečaka, koji je mogao da pomisli da on iz kuće nije ni izlazio, već sve ovo samo sanja. Ipak, san je bio tu, prisutan, pa i ako je bio samo san, trebalo je dalje da se odvija, a to ne može bez njega, glavnog sanjača. Dečak je s poverenjem pratio ruku čoveka iza stakla, da ustanovi mesto koje mu uporno pokazuje. Ugledao je jednu drvenu kutiju, doduše, tamnu, ali nedogorelu. Trebalo je staklo pomeriti. Njegove nejake ruke to nisu mogle. U pomoć mu je pritekao on, čovek ispod stakla. S lakoćom je podigao staklo, kao da je list papira, iznad svoje glave i spustio negde u stranu. Dečak je, bez imalo straha, a sa puno divljenja, posmatrao ovog čoveka, obučenog u nekakve tkanine, isprepletene tako, da su činile odeću poput haljine. Ali, ne ženske haljine, već one koja pripada jakom, mišićavom muškarcu kovrdžave kose i pomalo povijenim nosem. Potsećao ga je na stare Rimljane, iz knjiga istorije. Prišao je mestu koje mu je pokazivao, a sada mu je bilo dostupno. I, ugledao jednu knjigu, na izgled celu, bez tragova gorenja, netaknutu. Bojao se da je to samo varka očiju, da će se knjiga pretvoritj u prah, ako je tek dodirne. Ali, nije bilo drugog načina. Uostalom, i nepoznati Rimljanin, kako ga je u mislima već nazivao, tu knjigu mu je pokazao. Ima tu nešto... Čučnuo je kraj nje i pažljivo pomilovao dečačkim vrhovima prstiju, koje nikada nisu milovale, osim žutu dlaku svog psa, kog je izgubio pre tri dana u bombardovanju, a nadao se da je dobro, da će se vratiti... S pažnjom ju je uzeo i ne gledajući njen sadržaj, samo je brzo pregledao korice i listove između. Bila je, takoreći, netaknuta. Okrenuo se oko sebe, da potraži Rimljanina, ali ga više ne beše tu. Sa spašenom knjigom pod džemperom, u tmurno aprilsko jutro, četvrto nakon bombardovanja tog grada, osvajanog puno puta nikad voljenog od osvajača. Svaki je hteo svoj pečat tu da ostavi, da zapečati, da ga ne pusti da bude svoj, da raste iz ljubavi i poštovanja, zato što pruža sve od sebe što ima. I te dve reke, i svoja brda, pogodna za utvrđenja, plodno tle za navodnjavanje, za kanale, za luku kojom se dovoze svakakva čudesa iz dalekih zemalja...samo da ga puste da raste, možda pomalo divlja, ali takva je njegova priroda, po tome je svoj. A oni to nisu znali da cene, pa su ga uništavali, rušili. I ova biblioteka, stecište znanja, istorije, misli, najveće blago jednog naroda, bila je meta varvara. A varvara je uvek bilo, samo su menjali oklope, štitove i odeću.

Dečak je, ušavši tiho u kuću, prethodno složivši očeve cipele uz prag, pošao da nađe mesto gde će sakriti knjigu. Najpre ju je stavio pod svoj jastuk, pa će joj dalje naći neko povoljnije mesto. Godinama je dečak, mladć, istoričar, profesor univerziteta, pazio na svoju knjigu. O da, bila je pravo blago. I njemu i njegovim narodu. Ali, nikom to nije mogao reći. Pisao je teze o nekim činjenicama, dodavao čudne teorije, zbog kojih su ga podozrivo gledali, i zbog kojih nikada nije mogao biti primljen na Akademiju nauke i umetnosti.

Ah, gde je sada? Da li ju je njegova ruka sklonila, krivući od glave?
Iznemogao, tražeći po policama sa stotine i stotine knjiga, srušio se na pod. I nije znao koliko je tako tu ležao, kada je otvorio oči, naterane od blještave svetlosti u sobi, koju je uvek držao u polumraku, da svetlost ne oštećuje knjige. Zato je ta navala svetla u sobi bila nezvana gošća, iznenadna, koja očigledno nešto hoće. Usred nje, kao na pozornicu, istupi čovek, u punoj veličini, kao oživela skulptura Rimljanina, u odeċi isprekrštane tkanine, boje peska. Držao je u ruci knjigu, njegovu. Smešio se, kao da je bio srećan što je od onakvog nejakog dečaka izrastao pravi čovek, vredan naučnik, kakav je, kada ga je ugledao prvi put, na zgarištu biblioteke i poželeo da postane. Ne junak, ne društveno priznat, jer nema još društva koje znanje i istinu ceni, ukoliko mu ne koristi. On je poželeo da taj dečak - čovek bude prenosilac ideje o humanističkon svetu, samo razumevanjem. To je dovoljno, da se tok ne prekine. Do onih vremena, kada će od tog toka nastati reka, reka će u velikom koritu načiniti more, a gde je more, tu je život, novi, ako treba... Dečak - čovek je prepoznao, s radošću, kao da vidi svog davnašnjeg rođaka, možda i pretka, ali svakako bliskog prijatelja, Rimljanina iz pepela spaljene biblioteke. Onog, što mu je, takoreći, darovao njegovo blago, njegov ceo život. I iznad života. Tu, među duhovima mrtvih knjiga, našao je nju. Rimljanin, "patricij" položio mu ju je pažljivo na dlanove. Knjiga je bila otvorena na strani koju je ranije tumačio, ali nije mogao da je do kraja dokuči. Seo je za svoj radni sto i počeo da sriče slova mrtvog jezika. Ipak, ni jedan jezik nije zaista mrtav. Uvek ostavi klice za sobom, koje se dalje množe, i tako prerastaju u nešto izmenjene organizme. U momentu, jedan takav organizam, usadi mu se u misao, pa se s njom prepoznao i odmah sprijateljio.
Videvši da je završio svoju misiju, Rimljanin je otišao. U svet starih Rimljana, a możda opet novih, ili nekih drugih naroda.

Sutradan već, pošao je, onako, kao nepriznati član Akademije nauka i umetnosti, da svom dugogodišnjem kolegi, takođe malo priznatom, ali ipak prisutrnom u toj instiituciji, kaže o svom otkriću, koje će pojasniti mnoge odnose naroda i narodnosti, i da za te tvrdnje ima materijalnih dokaza. Ne, nije taj dokaz knjiga. Ne bi on nju otkrio. Njih dvoje su večiti saborci i šaptači, do kraja sveta i početka novog.

Nakon dve godine, jer na Akademiji su uglavnom tvrdokorni nosioci prava na sveznanje i umetnost, da, i nje, umernosti su se dočepali, pojavila se avangardnija i uporna grupa arheologa.
Mladoj grupi kopača slojeva prošlosti, odobreno je istraživannje po zgarištu, koje, kao da nakon tolikih godina još tinja. Limeni sanduci su, veruje se, tu. Ali, varvarin, germanskog porekla, koji je i gađao bombama, imao je za cilj da uništi većinu knjiga, a one, koje su esencija znanja, te u limenim sanducima, da ponese u svoju zemlju. Tako je i učinjeno. Ali, čulo se, jer istina uvek, kao i voda, nađe pukotinu, da se to znanje na njihovoj zemlji, nije primilo. Nije do zemlje, već nedostatka svetlosti. Nebo im je postalo olovno, baš poput onog nekad, nad bombardovanim Beogradom.
Pošto sanduk nisu našli, dojavljeno im je da još dublje, za pola metra pa još pola, kopaju. Dok se pred njima ne ukaza prizor, koji niko nije očekivao.
Bila je to čitava kuća, sa oblogom od finih ploča, sa podnim grejanjem, sa svom toplinom jednog doma, kakav bi se uvek poželeti mogao, sa terasom s pogledm na dve reke. A tu, pokraj njegove velelepne vile, koja je ulepšavala tadašnji grad, Singidunum, bio je i on, Rimljanin, koji je tu našao svoj novi dom, u koji je, očito, bio zaljubljen, jer su mu prijale te ruže vetrova, što su, pomalo donosile i mirise njegovog Rima. Njegove kosti su tako uredno i spokojno ležale, a opet, kao da su isto tako, opet mogle hodati. Ako ne kosti, njegova duša pohodi, zasigurno, sve one koji vole lepo, a istiinito, jer je istina lepa. Ne sviđa se samo onima koji je zaobilaze. Bile su to čvrste, plemenite kosti, kosti jednog uvaženog građanina ovog grada, koji je video i njegovu budućnost. Nije malo, ostaviti kosti među onima koji nisu svoji, daleko, u tuđini. Ipak, našao je tu svoj spokoj... Iako su ga pomalo protresala poneka rušenja i bombardovanja. On je bio spona dva vremena, dva sveta, a pored tog grandioznog zadatka, uspevao je da bude i prijatelj jednom dečaku, koji, je, kao što tako i treba, porastao u čoveka koji traga za znanjem. Svaki čovek, otkad se rodi, treba da traga za znanjem i istinom.
Dečak - čovek, cenjeni profesor, od onih koji se poštuju, ko to ume, bio je pozvan da dođe na lokaciju biblioteke koju je, pre osamdeset dve godine, pred njegovim očima, progutao plamen vatre prokletnice, ništarije jedne. Tada, nakon toliko godina, u celosti svojoj i materiji od koje je i sačinjen, dočekao ga je davnašnji prijatelj, Rimljanin, ovoga puta bez njegove toge boje peska, ali i dalje sa osmehom kojim osvetljava sve vekove između njih.
A onda, tu oseti mirisa knjige. Mirisi pripadaju duhovima, da ispunjavaju etar i prizivaju vetrove, pa se na njihovim leđima vozaju, sejući usput sećanje, dok je sveta i veka. Što ne bi, kada mogu?! A usput, mogu da nalete na nekog, ko će im se pridružiti, od njihove vrste, onog plemenitog roda ljudi.

Ima već tri godine, na zgarištu biblioteke mučenice - svetice, pojavi se miris zemlje, pomešan sa smolama, koje su se nekad palile po kućama rimskim, a donosile na velikim brodovima iz Afrike. Dve pojave u snopu svetlosti, dva prijatelja iz različiroh vekova, nadgledala su mesto na kom bi trebalo da nikne nova biblioteka, koja će prekrivati kuću jednog rimskog stanovnika, a biće sagrađena na pepelu izgorelih slova i reči, čiji duhovi lebde iznad i čekaju da se usele, otelotvore u temelj nove zgrade i njene zidove.
Biće to nova biblioteka, koja će šaputati reči iz spaljenih knjiga, kroz svoje zidove. I biće to jedinstvena biblioteka na celom svetu. Svi će dolaziti da slušaju njene knjige.
A njih će moći da čuju samo oni koji veruju u njih.

Ivana Đorđević
3.decembar, 2024. godine
i Beogradu