Foto: 
Wonderlane

Ko kaže da su ludaci ludi

Dok sam danas oblačila novo telo, morala sam Mesecu da pokrijem oči. Bilo me je sramota iskrene ljubavi prema svom biću (izuzimajući moje telo, zato sam ga i presvukla), pa sam svom silinom ljubila moju dušu i tešila se, naravno, lažući samu sebe. Pa, čemu služe prijatelji?

E vidiš, jedino nisam uspela da obučem nove oči. Ostadoše one stare, šućmuraste, zelene-braon i još ponešto u njima, u meni, u oblacima i sveprisutnim pticama. I tako sam ponovo obukla i nov mozak, lep, svež primerak, skoro kao meso kod Pere mesara, ona srednja mesara na Karaburmskoj pijaci. Baš lep mozak! Svetao i čist, gladak, sjajan, plutajući primerak. A, niste znali? Mozak mi je odvojen od tela. U tome je fora, da, on pluta nebeskim bespućem. I sve to nekako, ali srce! Srce je teško naći novo. Mnogo zajebana stvar. Sve rariteti. I sva srca, ali baš sva, se mogu naći na buvljoj pijaci kod Cigana-čergara i sitnih lopova sa crnim noktima i sa džeapovima punih para. Prodaju ih ispod prljavih sakoa, vade iz unutrašnjih džepova... Ma, strašno! Ali, šta ćeš, retke, lepe stvari ne mora da izgledaju lepo.

Nudio mi je jedan srce izranjavano pethiljadasedamstodva puta! „Ma, 'ajde bre, čoveče“, rekoh mu  tada, „Jesi li ti normalan? Pa ja hoću moje srce da bacim, a ti mi nudiš skoro isto, mučeno?! Daj nešto vrednije!“

Kad on izvadi divno, mlado, sveže, lepo kucajuće srce! I, kao za inat, nije mi potaman! Baš sam baksuz! Još sam u potrazi za srcem koje peva, piše, slika, voli, razume, pati, plače, grli i ljubi! Kako je teško naći novo srce!

Sećam se davno, pre nekih tridesetak godina, našla sam na pariskom buvljaku srce koje mi je odgovaralo, ali mi nije trebalo. I znate gde sam ga našla? U nekim starim knjigama o francuskim umetnicima. Da sam znala koliko i kako se brzo troši, sigurno bih ga kupila. A, onda sam, posle nekoliko godina, i ne tražeći ga, našla prelepo srce kod jednog starog verglaša u skoro nestvarnoj ulici u Firenci. O, Bože, kakvo je to srce bilo! Budala sam ti ja, umesto da ga pokupim i pobegnem, samo sam se bez reči zahvalila tom istom verglašu i njegovom blesavom majmunčetu i, naravno, ostavila poklonjeno srce.

Razmišljam nešto, da li, jednostavno, da bacim ovo moje nezamenljivo srce? Ili, šta mislite, da ga nekako zakrpim? Da li postoji zakrpa za srce? Pitaću ovog mladog gospodina u belom, evo, upravo mi prilazi... Ah, da, prvo da popijem lek koji mi daje! Divan čovek, ali, u poverenju, da li može čovek biti čovek sa srcem ali bez ljubavi?

Komentari

Komentari