Kockar (iz taksija)

Zaustavio me kod "Jugoslavije". Raskopčao je kaput, popravio sako, ispravio kravatu i uzdahnuo:

-Vozi preko Pančevačkog mosta. Imam samo ovo, pa dokle stignemo. - rekao je, vrteći u ruci crvenu novčanicu.

Ćutao je, zagledan u novac, pa upita: -Kockaš?

-Ne. Nikad.

-Noćas... Koliko je uopšte sati?

-Pola četiri je.

-Pola četiri... Noćas, negde oko ponoći sam nosio trideset hiljada. Možda i više. A oko devet sam krenuo sa petsto. Tu u "Jugi". Rulet. A onda... Nisam ni primetio kad sam počeo da gubim. Nisam mogao da se zaustavim. Ja sam profi, od toga živim. Mislio sam da mogu da kontrolišem igru. Ali... Sreća je prevrtljiva kurvetina... Sve ti jednom naplati... Imaš cigaretu?

Dao sam mu cigaretu, on mi baci novčanicu u krilo. Ćutao je, duboko uvlačeći dimove. Taksimetar je otkucao njegov kredit kada smo stigli nadomak mosta.

-Stani ovde. - reče.

-Nema veze, mogu da Vas prebacim.

-Ne, idem peške.

-Ne, prebaciću Vas.

-Koji ti je kurac?! Stani kad ti kažem. Hoću da razbistrim glavu.

Nastavio sam da vozim: -Razbistri je kad pređemo Dunav.

Nasmejao se: -Pa ti misliš da ću ja da skočim sa mosta?! Koja si ti budala. Zaustavi, kad ti kažem, kretenu. - upalio sam migavce i stao.

-Ako izađeš, zvaću pandure. Reći ću da imaju samoubicu na mostu. Pokupiće te pre nego što se popneš, pa objašnjavaj da samo šetaš u sred noći. Uozbiljio se.

-Ti nisi normalan. 'Ajde, vozi kad si navalio.

Kad smo bili na sredini reke, on reče: - To ionako nije bio moj novac. Ja sam izgubio petsto. Zbog toga se ne ubija. Bitno mi je da noćas imam šta da jedem. I da se dobro odmorim. A onda ću da se snađem za dvesta, trista. Pa ću da se vratim i da im se najebem keve. Tako to ide, prijatelju. To je kockarski život. U jednom trenu si pun kao brod, piješ francuski konjak i pušiš kohibu, u sledećem se od taksiste grebeš za pljuge. Ko to ne može da prihvati, ne treba da igra. Taj skače u reku. Ja sam, vidiš, prihvatio.

Isključili smo se sa mosta na Pančevački put, pa on reče: -Stani sad. Tu živim.

Zaustavio sam auto. On me pogleda: -Dobar si. Ko zna... Možda si mi i spasio život. - namignu. Gledao sam za njim dok nije ušao u jedan ulaz. U hodniku se upalilo svetlo. Ja sam otišao dalje.

Autor Mirko Turčinović